Osim što filmovi Hrabrog Balkana ovogodišnjeg Festivala autorskog filma imaju jednu zajedničku topografsku odrednicu — Balkan, u najširem geografskom smislu, oni takođe dele jednu vrstu načelne namere napuštanja konvencionalnog načina pripovedanja u okviru istog medija. Stoga će Hrabri Balkan ove godine predstavljati kompilaciju filmova različitih po dužini, žanru, izboru narativa, ali sa temeljnom tendencijom prikazivanja, pa i problematizovanja stvarnosti i konteksta u koju su uronjeni.
Ne ulazići ovde u širi kontekst selekcije i prikazanih filmova, dva se filma vrlo upadljivo izdvajaju po jednoj zajedničkoj osnovi, i to osnovi tehničke prirode: film Pripadanje (Aidiyet) Buraka Čevika i Mezostajun Ivana Rimljaka. U oba ova načelno dokumentarna, ili eksperimentalno-dokumentarna filma, zvučna kulisa se odvaja kao autonomna celina koja ne ilustruje fotografiju, već naprotiv: fotografija daje potporu za zamišljeno uprizorenje zvuka.
Ova su dva filma tematski i žanrovski raznorodni. Pripadanje govori o rekonstrukciji zločina od pre dvadesetak godina, dok se Mezostajun trudi da prikaže jedno ostrvo, Korčulu, od jutra do večeri, kroz različita godišnja doba, od proleća do zime. Oba se mogu, međutim, odrediti kao dokumentarni, ili dokumentaristički filmovi u najširem smislu te reči.
Pripadanje se sastoji iz dva dela. Prvi deo je voice-over ispovesti jednog običnog čoveka koji će postati ubica. Onur upoznaje izvesnu Pelin, sa kojom, premda to ne želi, razvije ljubavnu vezu. Kada, međutim, dođe do otuđenja, i kada Pelin više ne želi da se uda za Onura, on je pita da li postoji išta što može da učini da bi ponovo bili zajedno. Pelin ima samo jedan zahtev: da ubije njene roditelje, na šta on pristaje i nalazi čoveka koji mu u tome može pomoći. Kada se stvar konačno završi, Onur traži od policije da ne okrivljuju Pelin ni za šta, već samo njega. Tu dolazi do prelaska iz relativno čistog dokumentarizma u igranu formu, i narativ se prebacuje na sam početak ispovesti: noć kada su se Onur i Pelin upoznali.
Prva polovina filma koncipirana je tako što je Onurov glas praćen statičnim snimcima iz mesta koje opisuje: grad u kojem je rođen, kafić, Pelinin stan, kola, Istanbul, benzinska stanica, stan Pelininih roditelja. Čevik tako pušta publiku da domišlja vizuelni sadržaj: kako izgledaju akteri, kako pričaju, te same činove ubistva i provale koje ispovest prati. U tom smislu zvučna kulisa prvog dela Pripadanja gotovo da ostaje zaseban registar i gradi horizont očekivanja poput bilo koje druge nevizuelne umetnosti, dok fotografija ostaje u drugom planu.
Međutim, prazni prostori prvog dela, ili bar neki od njih, dobijaju novo značenje upisivanjem narativa, ovog puta igranog, u drugom delu filma. Nakon završetka ispovesti, film kao da počinje iznova: rekonstruiše se prvi susret Onura (Čaglar Jalčinkaja) i Pelin (Ejlul Su Sapan), u sasvim realističkom, gotovo konvencionalnom maniru, gde se skoro i ne nazire kakvo će ishodište ova veza imati. Upravo ovim postupkom, postiže se osećanje da su njih dvoje sasvim obični ljudi sa pokojom neobičnom crtom, ali nikako drugačiji od proseka. Na taj način postiže se redak kvalitet ovog filma: Pripadanje bez nepotrebnog patosa prikazuje čin gotovo bezrazložnog ubistva kao izolovanog slučaja, ne tražeći obrazloženja, ispovedanja, relativizacije, racionalizacije.
Žena je ubijena i to je sve.
Zvučnu kulisu Mezostajun Ivana Rimljaka tretira gotovo istovetno. Spajajući, čini se, autentične snimke naizgled slučajnih dijaloga sa mestima kojima oni mogu a i ne moraju da pripadaju, Mezostajun daje jednu poetsku, dokumentarističku sliku o ostrvu na kojem je snimljen — Korčuli. Kadrovi su statični prikazi određenih mesta ili isečaka mesta, čuje se graja, različiti zvuci dopiru, čini se, tek izvan kadra, ali njihovi se izvori nikada ne vide. Stvara se utisak da je sve to što se ne vidi tek na dohvat ruke, ali, kako kadar ostaje prazan, na fotografiju kao da pada patina, a Korčula dobija atmosferu napuštenosti; kao kakvo ostrvo duhova.
Da ovaj utisak fine patine nije tek puka slučajnost već svesna rediteljeva namera, svedoči i format snimanja: Mezostajun je sniman u „arhaičnom” 4:3 formatu, a kroz kadrove mestimično provejavaju laki znaci oštećenja filmske trake. Tako, od jednog sasvim dokumentarnog filma, Mezostajun kao da postaje svedočanstvo o nečemu čega više nema, o nekoj prošlosti koja je ostala zapečaćena u prostorima, gradovima, zgradama i moru.
Jedan isti postupak, osamostaljenje zvučne kulise koje poverava gledaocu domaštavanje ljudi i događaja, u dva različita, a oba dokumentaristička filma, ima sasvim suprotnu ulogu. Dok je u Pripadanju ono agent hladne objektivnosti, zvuk Mezostajuna, zaista stvara osećaj gotovo romantičnog „međuprostora” onoga što je bilo i onoga što je od toga ostalo. Inverzija funkcije zvuka u odnosu na sliku, davati mu nadređeno, odnosno komplementarno mesto, upravo je ono što ova dva filma izdvaja od opštih mesta kategorija kojim pripadaju, dajući im nepobitnu autentičnost i umetničku relevantnost.
