Imajući u vidu njegovu agilnost, visoke kvalitativne domete njegovih ostvarenja, kao i neupitnu specifičnost njegovog autorskog izraza, povoda za razgovor sa Želimirom Žilnikom uvek ima. Konkretan povod za intervju koji sledi bilo je nedavno uručenje Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke ovom vrsnom srpskom filmskom umetniku.
Sa kojim osećanjem ste dočekali vest o priznanju Jugoslovenske kinoteke?
Početkom juna, u Istanbulu, zazvonio mi je mobilni i tada sam sam saznao da su odlučili da mi dodele Zlatni pečat. Poziv me je zatekao na devetom istanbulskom festivalu Dokumentarist na kojem je bila prikazana retrospektiva mojih filmova (pet dugih, pet kratkih – Stara škola kapitalizma, Kenedi se ženi, Kenedi se vraća kući, Tvrđava Evropa, Rani radovi, Tito po drugi put među Srbima, Crni film, Pioniri maleni, Nezaposleni ljudi, Žurnal o omladini na selu, zimi). Držao sam i seminar o iskustvu sa docu-fiction metodologijom. Prva reakcija na poziv je bila: hvala na Pečatu, ali možda da dodelu odložite za neku sledeću godinu, nisam u Srbiji. Predložili su da ako stignem do poslednjeg dana Festivala nitratnog filma, dođem u Kinoteku i nagradu primim. Prihvatio sam. Na šta sam pomislio pre svega? Na to da bi mi, koji smo dugo u ovom zanatu, trebalo bi da skrenemo pažnju ustanovi koja čuva filmsku baštinu, na činjenicu da, za razliku od drugih postkomunističkih zemalja, kao i zemalja u okruženju, u Srbiji nemamo obnovljene i kvalitetne filmske 35mm kopije čak ni najpoznatijih naših autora Živojina Pavlovića, Aleksandra Petrovića, Dušana Makavejeva, Puriše Đorđevića, Đorđa Kadijevića i drugih, autora koji su svoje antologijske filmove uradili šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Na retrospektivama u svetu naša reprezentacija, stoga, ne istupa reprezentativno. Evo, jedan primer da navedem, a mogu više od deset… Septembar 2015. godine, Berlin, Arsenal, eminentan evropski art-bioskop, ujedno i filmski institut. Retrospektiva tokom celog meseca, Makavejev – Čovek nije tica, WR: Misterije organizma; Živojin Pavlović – Kad budem mrtav i beo; Aleksandar Petrović – Tri; Puriša Đorđević – Jutro i Kros Kontri; Mića Popović – Delije; Kokan Rakonjac – Nemirni i još dvadesetak, što kratkih, što dugih filmova. Pokazali su i pet mojih naslova. Nijedna 35mm kopija nije bila standardnog kvaliteta. Izgrebane, kao da su snimane po pljusku. Ili su boje neprepoznatljive, lica, gradovi i livade – totalno crveni. Pre dodele Pečata, ukazala se prilika da rukovodstvu Jugoslovenske kinoteke izložim ovaj važan problem.
Kako, inače, gledate na zvanična/esnafska priznanja, imajući u vidu da i dalje u gerilskim uslovima, istrajno, a reklo bi se i u dobroj meri i svojevoljno, opstajete i stvarate mimo sistema?
Pokretne slike se poslednjih tridesetak godina, zahvaljujući digitalnoj tehnologiji, shvataju i konzumiraju, u širokoj lepezi različitih stilova i rukopisa. Dosta naslova dopre do milionske publike iako nisu ni pokušali da uđu u kino salu. Mnogi su snimljeni mimo sistema. Što znači bez obaveznog četvorogodišnjeg stiplčeza, preko prepona savetovališta za scenarije, koprodukcije, kastinga… Ponekad se desi da dobiju trku sa mnogo ušminkanijim konkurentima. To zovem kvaka Abebe Bikila. Kada su na Olimpijadi u Rimu, 1960. godine, maratoncu iz Etiopije, koji se na stazi pripremao bos, ponudili, u svrhu konfora i reklame patike, Abebe je odgovorio: „Hvala. Bolje ću se osećati ako trčim bos.“ Stigao je prvi, te je sagnuo glavu da mu okače zlatnu medalju. Nije, dakle, odbio esnafsko priznanje. Imao sam tada osamnaest godina i to mi se urezalo u pamet.
U kakvom je stanju srpski film sada, koje su njegove najupadljivije odrednice u ovom trenutku?
Nemam precizne informacije. Vidim fragmente. Naši najtalentovaniji i najpriznatiji autori, u zemlji i svetu gotovo da nisu dobili šanse da nastave rad u Srbiji parlamentarne demokratije. Mislim, naravno, na Slobodana Šijana, Srđana Karanovića, Gorana Markovića i klasike – Purišu, Kadijevića, Makavejeva. Sve ih već dvadeset godina srećem po Knez Mihajlovoj i Terazijama, umesto da se nađe producent i posadi ih na rediteljsku stolicu. Vi ćete reći – to treba sami da rade, nema to veze sa sistemom, državom, politikom… Kako nema? Na televiziji smo gledali i ministre i državne predsednike da su finansirali filmove, obilazili ekipe. Večeravali su sa našim kolegama, ali su pomenuta imena koja zaslužuju najveće uvažavanje, preskakali. I vreme je izgubljeno. Istina, stasala je solidna, sad već srednja generacija – Oleg Novković, Srđan Koljević, Srdan Golubović, Dragojević takođe može da uradi film. Pojavila se alternativa – Milutin Petrović , Saša Radojević, zanimljivi filmovi. Tu su dve rediteljke, voleo bih da vidim njihove nove filmove – Mina Đukić i Maja Miloš. Pa talentovani Mladen Đorđević, bresonovski tačan Vuk Ršumović…
Vaš film Destinacija_Serbistan izvrsno je primljen i od publike i od kritike, a pokrenuo je i lavinu najavljenih projekata na temu imigranata, te da li možda postoji nešto čime biste sa današnje tačke gledište dopunili to svoje ostvarenje?
Emigrantska tema danas ima svakako sasvim različite konotacije nego u proleće 2014. godine, kada smo počeli da radimo Srbistan. Moguće je da ćemo raditi „nastavak“ ove jeseni, sa onima koji se već „evropeiziraju“. Napisao sam projekat Na cilju. Producent iz Beča, Nanookfilm, javlja da bismo snimali od septembra.
Razgovarao: Zoran Janković