BORDER

2018.
režija: Ali Abbasi
scenario: John Ajvide Lindqvist (po kratkoj priči Grans”), Isabella Eklof, Ali Abbasi
uloge: Eva Melander, Eero Milonoff, Jorgen Thorsson
zemlja porekla: Švedska

 

Pitanje koje postavljam, a to činim ovako, iznebuha, zarad efekta (a i da bih na njega pokušao da odgovorim u daljem tekstu), glasi ovako: da li je moguće da postoji samo jedan obrazac ljubavi, za sve, da li je moguće da je ljubav toliko univerzalna, nepromenjiva i tačna, jaka kao stub, otporna na sve moguće pogreške u proračunima i društvenim zavrzlamama, dakle, da li je moguće da je ljubav uvek ista, samo su akteri drugačiji? Ili je to, ipak, odlika filmova koji propagiraju različitost u postojećem sistemu vrednosti, ne menjajući sistem, već lica, maske, polove, boje kože, a u slučaju filma kojim ću se baviti, deformacije?

Nije mi trebalo mnogo da duboko uzdahnem i izbacim vazduh kroz obe nozdrve i odem do frižidera da uzmem pivo, u nadi da ću ukrasti koji minut, da film neće biti pauziran, a da će cirkulacija u nogama i levoj ruci ponovo dobiti smisao. Priznajem, sa krajnjom skepsom i blagom iznerviranošću počeo sam da gledam film, ali bacili smo već pola sata tražeći pogodan film, niti jedan mi nije odgovarao, što delimično pripisujem suncu koje je probijalo kroz roletne i dozivalo me da se pridružim prolećnoj pesmi. Zbog toga, ako sam već odlučio da ću da podarim dva sata gledanju u ekran, želeo sam da izaberem nešto što opravdava moju odluku. Kažem, tako iznerviran, pristupio sam filmu. Na pola filma sam već, kako sam pomenuo, disao glasno, a na kraju filma razvio sam, i dalje iznerviran, teoriju o upotrebi ljubavi u filmu, obrascima i, dozvolićete, potenciranju različitosti zarad različitosti.

Voleo bih da napravimo genezu moje iznerviranosti, koja bi trebalo da dovede do shvatanja zbog čega je film Border (a uzimam njega kao obrazac pričanja priče o ljubavi neprilagođenih) nemaštovit, nedarovit i nadasve problematičan. Preskočiću prepričavanje radnje filma, ona se lako može naći na: https://www.imdb.com/title/tt5501104/

Ben-Ze’ev posmatra usamljenost kao osećanje, tačnije specifičnu vrstu tuge uzrokovane nedostatkom željenih društvenih odnosa, zbog čega čovek stupa u beznačajne odnose.[1] U jednoj studiji u kojoj su ispitanici imali priliku da monotoniju zamene time što će sebi davati bolne elektrošokove, četvrtina žena i dve trećine muškaraca je to i učinila. Jedan ispitanik je sebi dao 190 udara za 15 minuta.[2] Angelus Silezijus u svojim epigramima pominje ljubav koju voli jer ne može da je objasni:

(1.43)

Jednu jedinu stvar volim, ali šta je ona nije mi poznato

Zbog toga što je ne poznajem, izabrao sam je baš zato. [3]

Nikolaj Berđajev u pismu svojoj budućoj ženi govori o ljubavi izvan pola, izvan seksa, o njihovom odnosu koji će da traje, čisto prijateljski, ukoliko on, kod nje ne uspe da probudi čulnost (za šta smatra da je nepopravljiva uvreda za muškarca ukoliko ne može da kod njemu bliske žene probudi instinkt pola, ako ne može da je natera da ga želi).

Kod tebe pol kao da još spava, ti kao da si još bespolno biće i ja se strašno bojim pomisli da možda neću moći da ga kod tebe probudim. Ako to ne uspem, poći ću putem polne devijantnosti, ma kako da su jaki naši duševni odnosi. Zašto onda da ne budemo i prijatelji?[4]

Ovo su samo primeri iz knjiga koje su mi u ovom trenutku na radnom stolu, i već ponovnim prelistavanjem uspeo sam da nađem četiri načina voljenja. Četiri obrasca koja ne pripadaju bilbordima, reklamama za kafu, holivudskim fatalnim ljubavima. Niti su preuzeti iz pop kulture.

U najbližem okruženju oko mene postoje primeri uzvraćenih, ali neostvarenih ljubavi, odnosa koji su tako jednostavni, a opet različiti i neobjašnjivi. U ljubavi neprilagođenih i prilagođenih, u odnosima između dvoje ljudi istih klasa, zanimanja, kao i onih različitih, postoje problemi i prepreke koje se ponekad mogu svrstati u isti korpus. Takođe, postoje primeri neuzvraćenih, a ostvarenih ljubavi. U hetero odnosima postoje različiti tipovi odnosa, različiti obrasci, različiti problemi. U odnosima među homoseksualcima postoje različiti problemi. U poligamnim odnosima postoje različiti problemi.

Nije dovoljno samo uzeti obrazac sa bilborda i reklama za kafu, obrazac koji bi se, da je u pitanju film koji pripada heteronormativnom svetu, u svetu filmske kritike, smatrao banalnim. Film, sa zapletom kakav ima film Border, smatrao bi se ljubavnom limunadom, samo da su lica glavnih junaka drugačija.

Ovom prilikom ne želim da kažem da su takozvane limunade pogrešne. One apsolutno treba da postoje, kao i blokbasteri. I treba da postoje limunade koje pričaju priče o heteroseksualnom, kao i homoseksualnom odnosu i da se među njima ne pravi razlika. I treba da postoje namenski filmovi, ukoliko je dozvoljeno nazivati ih namenskim filmovima.

Tako smo došli do filma Border, reditelja Ali Abbasija koji je odlučio da ispriča ljubavnu priču, kroz običan ljubavni obrazac i da u taj obrazac smesti ljude koji imaju deformacije koje ljudski rod ne poznaje, a reditelj čak nije govorio ni o problemima koje oni imaju u društvu usled deformacija.

Ne želim da verujem da se ljubav kao tema istrošila, a banalizacijom te teme, kao u gorepomenutom slučaju, upravo to se čini.

Kritika je, naravno, film proglasila hrabrim, samo jer su maske glavnih junaka promenjene, jer im je pol izmenjen, a sam koncept ljubavi, ljubavi koja je produkt marketinga dvadesetog veka, koja je produkt Holivuda iz vremena kad je Holivud bio samo muški, ostao je isti.

Dok god se hrabrost bude merila spoljnim efektima, a ne pričanjem drugačije priče u svojoj biti, sve će manje biti hrabrih filmova, a sve više namenskih. Ljubav će, za to vreme, ostati u heteronormativnom obrascu.

 

[1] Ben-Ze’ev: The Subtlety of Emotions, str. 470

[2] Laš Fr. H. Svenson: Filozofija usamljenosti, str. 128

[3] Angelus Silezijus: Heruvimska lutalica, str. 30

[4] Nikolaj Berđajev: Eros i ličnost, filozofija pola i ljubavi, str. 25