Kritika filma Zagrli me čvrsto

NASLOV: Zagrli me čvrsto (Serre-moi fort)

REŽIJA: Matje Amalrik

SCENARIO: Klodin Galea, Matje Amalrik

ULOGE: Viki Krips, Arije Vorthalter, An-Sofi Boven-Šate, Saša Ardiji…

DRŽAVA: Francuska

GODINA: 2021.

TRAJANJE: 97’

Kada na ribljoj pijaci Klaris (Viki Krips) zaroni licem u led, da bi potom njen sin izronio iz sapunice kade, film Zagrli me čvrsto kondenzuje se u slici žene bez porodice / porodice bez žene, koja u nepodnošljivom nedostajanju neprestano odražava život ostavljen iza ogledala. Četvrti dugometražni igrani film francuskog glumca i reditelja Matjea Amalrika, prikazan na ovogodišnjem FEST-u u okviru programa FEST specijal, kroz krhotine tog u međuvremenu razbijenog ogledala nudi usitnjene prizore iz života majke koja je ostavila supruga i dvoje dece, supruga i dece koju je napustila majka, majke koja je tragično ostala bez supruga i dece, supruga i dece koji i nakon tragedije nastavljaju da žive u majčinoj uobrazilji…

Jasna, jednosmerna, neumitna fabula – žena u planinarskoj nesreći ostaje bez porodice i, putujući kolima bez cilja, čeka proleće kada će tela moći da se izvuku iz snežnih smetova – sižeirana je u skladu sa unutrašnjim previranjima protagonistkinje, u pokušaju da se jasnoća, jednosmernost i neumitnost preduprede. Publika je isprva uspešno zavarana: Klaris (majka) je otišla od kuće bez objašnjenja, a od pitanja da li će se i/kada vratiti zaziru i ćerka i sin i otac. Dve niti radnje – život one koja odlazi i onih koji bivaju ostavljeni – razvijaju se paralelno, da bi tek susrevši se u jednoj sceni njihova priroda bila razobličena. Narativna struktura, u kojoj leži veliki deo vrednosti Amalrikovog rada, diktira istovremeno razumevanje i osećanje filma. Scene se tumbaju, preslažu, odslikavaju, teško je proniknuti u njihov hronološki sled, prirodu (da li je u pitanju java, san ili maštarija) i, samim tim, objektivni značaj u nizanju događaja. I mada se od samog početka naslućuje da celokupnost značenja izmiče – Klarisina motivacija ne da se u potpunosti otkriti, a veza koju nastavlja da održava sa porodicom nadrealne je prirode (kroz govor u off-u kojim, nakon napuštanja doma, i dalje sugeriše ukućanima kako da postupaju, kroz muziku koja se pretače iz njenih misli u beznjenicu – scene okrnjenog života oca i dece…) – tek dobro tempiranim ukrštanjem niti otkriva se suštinsko pitanje filma: da li je podnošljivije suočiti se sa tragedijom gubitka ili sa umišljenim teretom napuštanja? Junakinja bira drugo i u feranteovskom maniru proizvodi sebe u majku koja odlazi bez reči. Zagrli me čvrsto otuda, kroz Klarisinu imaginaciju i reminscencije, razvija nekoliko ravnopravno zastupljenih dramskih sukoba, rasparčanih i izmešanih do nerazlučivosti, što povremeno otežava razumevanje filma, ali skupa obrazuje viziju života toliko duboko uronjenog u šta je moglo biti, da šta je moglo biti postaje život sam.

Svet koji se okreće unutar protagonistkinje svakim evokativnim šumom, melodijom, prostorom sve više širi svoj prečnik, da bi intenzitetom i važnošću na kraju nadvladao ono spolja. A evokativnog u filmu ima napretek. Promišljen dizajn zvuka i izuzetna naklonjenost muzici, pogotovo klasičnoj, njenom emotivnom i narativnom potencijalu, otkriva se naročito u montaži. Stihovi Cherry, I’d like to love you / Cherry, will you love me too?, koje Klaris pevuši, čuju se sa radija kola, da bi se neosetno pretopili u prostor gimnastičke sale, gde ćerka uz njih pleše. Muzika spaja kadrove, pripovedne linije, želje i zbilju, pa tako pijanistkinja Marta Argerič, u čudnom amalgamu prisećanja i domišljanja, iskrsava kao polu-motiv polu-lik. Isti je slučaj sa slikom – i koloristički (preovlađujući narandžasti, odnosno plavi tonovi sugerišu raspoloženje i godišnje doba) i mizanscenski, gestualno, kroz pokrete majke i dece koji se u različitim filmskim ravnima podražavaju, kako to često biva sa telesnom retorikom bliskih ljudi.

Deljenim prostorima takođe se pažljivo barata. I kuća i planinarski dom i unutrašnjost kola sabiraju tragove čija je uloga u igri prisustvo/odsustvo jasno zadata. Kada otac izbaci majčinu policu sa kozmetikom, sin zna da je time izbacio i mamu. Kada se majka prošeta istim sobama, zid kuhinje sa urezanim crticama za merenje sinovljeve visine podseća da se život zaista odvijao i pre datog trenutka. Pitanje gde je zapisan onaj bez koga se ostalo (u ličnim predmetima, na polaroidima, u dnevniku, u neposrednom sećanju…) i šta sa tim zapisom činiti neposredno je i vešto skopčano sa pitanjem fizičkog prostora. Na kraju, upečatljiva interpretacija svakog od aktera ponaosob, pogotovo Viki Krips – suptilne i sugestivne glumice u liku koji biva osvetljen iz dve suprotstavljene perspektive – zaglušuje izvesne ritmičke nedoslednosti filma.

I mada je naslovna imperativna rečenica ušećerena i suviše prisutna u popularnoj kulturi, sam film to nije – Zagrli me čvrsto neosetno grli do pucanja kostiju.

(Naslovna fotografija iz filma Zagrli me čvrsto objavljena je uz odobrenje press službe FEST-a.)