NASLOV FILMA: Džoker
SCENARIO: Tod Filips i Skot Silver
REŽIJA: Tod Filips
TRAJANJE: 122’
GODINA: 2019.
ZEMLJA: SAD
Nije neophodno opsežno znanje iz oblasti kinematografije, redovni odlasci u bioskop ili čak ni preterano interesovanje za pop-kulturu, kako bili upoznati sa činjenicom da su ekranizacije stripova već gotovo deceniju najdominantniji podžanr u sferi komercijalnog bioskopskog sadržaja. Situacija u kojoj je jedan film iz ovog podžanra dospeo u glavnu takmičarsku selekciju jednog od tri najveća svetska filmska festivala je presedan. Dok je vest da je Džoker Toda Filipsa pobedio na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji zaista bila u rangu senzacije, usledili su hvalospevi na račun filma, po koja negativna kritika, ali je uspešno stvorena slika da je u pitanju važan događaj na polju svetske kinematografije. Sve je upućivalo na to da je Tod Filips uspešno spojio najdominatniji filmski podžanr današnjice sa nasleđem Novog Holivuda, te napravio film koji će biti podjenako relevantan i za publiku i za kritičare. Uz sve to, sa svih strana se potencirala snažna i veoma promišljena kritika aktuelnog društva, koju ovaj film, navodno, nosi sa sobom. Nažalost, ništa od navedenog nije slučaj. U najboljem slučaju, film Džoker je osveženje za podžanr stripovskih ekranizacija, dok bi u najgorem bio prosečan, holivudski film koji sebe shvata preozbiljno, bez ikakvog ideološkog uporišta, a samim tim i bilo kakve društvene kritike.
U fiktivnom Gotam Sitiju, početkom osamdesetih godina prošlog veka, Artur Flek (Hoakin Finiks), sredovečni, usamljeni klovn sa poremećajem mentalnog zdravlja, sklapa kraj sa krajem kao i većina njegovih sugrađana, Povučeni i dobronamerni Artur živi sa svojom majkom Peni (Frensis Konroj) u,očigledno, bliskom i nezdravom odnosu, dok mašta o karijeri stend-ap komičara, potvrdi svog idola i očinske figure, TV voditelja Mareja Frenklina (Robert de Niro) i generalno bilo kakvoj promeni u životu i poziciji u društvu. Nakon što ga društvo, već tako marginalizovanog, potpuno odbacuje, Artur serijom nasilnih ispada, postepeno preuzima kontrolu nad svojim životom, dok njegov mračni alter-ego Džokera spletom okolnosti postaje simbol revolucije u kojoj će se ljudi sa margine obračunati sa povlašćenima i elitom.
Sam narativ filma Džoker, kog odlikuje repetativnost i poprilično spor tempo, može se posmatrati kao serija dramaturških opštih mesta, koju odlikuje gotova neverovatna sličnost sa nekim od najčuvenijih filmova dvadesetog veka. U više navrata, tokom gledanja filma, stiče se utisak da određeni odnosi, scene, likovi i poprilično podsećaju na neke od klasika Novog Holivuda. I taman kada smo spremni da to prihvatimo kao omaž i vidimo na koji način će se vizija reditelja filma Džoker razlikovati od filmova koji su ga očigledno inspirisali, reditelj i scenarista se odlučuju da pojačaju taj omaž gotovo do maksimuma i bez preteranog promišljanja, nevešto preslikaju određene dramaturške elemente iz drugih filmova. Ovakvih primera je mnogo i ne treba biti previše pronicljiv da bi se očigledni uzori u vidu filmova Martina Skorsezea prepoznali. Što se tiče likova, manje-više svi su podređeni protagonisti i služe isključivo kao prepreke na njegovom putu. Tretman nasilja u ovom filmu, kako scenaristički, tako i rediteljski, koji je izazvao toliko kontraverzi, daleko je od ekstremnog; ne govori ništa novo i ni po čemu se ne razlikuje od ustaljenog prikaza nasilja u holivudskom filmu. Uz sve to, scenario na više nivoa ostaje nedorečen, što se u strukturi najviše može videti u poslednjem činu filma, koji se završava sa čak dva, nepotrebna, epiloga.
Najproblematičniji aspekt filma Džoker, koji je sasvim moguće, i uzrok velikog broja kako dramaturških, tako i ostalih problema, jeste potpuno neopravdana, neizgrađena i na kraju, sasvim nedefinisana društvena kritika. Kako se narativ odvija, shvatamo da je ovaj aspekt filma od velike važnosti, iako reditelj i scenarista nisu uspeli da ga prirodno uvežu sa osnovnim narativom filma. Nakon trostrukog ubistva koje počini protagonista, čime se završava prvi čin filma, ničim izazvano, to ubistvo biva proglašeno političkim činom. Bez želje da pristupimo ovome sa aspekta logike (smrt tri čoveka u gradu od deset miliona stanovnika), reditelj i scenarista grade ovaj, njima očigledno, važan segment filma, isključivo spoljnim, dramaturškim sredstvima, kao što su naslovi u novinama. Konstruisana tenzija između socijalnih staleža koja nastaje usled ubistva tri čoveka, ne samo da je dramatuški (i logički) neopravdana, nego se kroz nju ne može ni videti stav autora. U više navrata, reditelj šalje kontradiktorne poruke i ne propušta priliku da se bezbedno sakrije u poziciju neutralnosti i ideološke neodređenosti, što je neprihvatljivo, uzimajući u obzir da su društvo i problemi u društvu važan aspekt ovoga filma, ili makar pretenduju da budu.
Naravno, ne može da se ne napomene ostvarenje glavnog glumca Hoakina Finiksa. Problem je, za koji međutim on nije kriv, jeste da se i ostali segmenti filma i filmskog jezika u više navrata i previše oslanjaju na njegovu glumačku izvedbu. Film se svakako estetski znatno razlikuje od većine filmova iz ovog podžanra, za šta je zaslužna fotografija Lorensa Šera.
Reditelj za poziciju neutralnosti odlučuje gotovo uvek i u svim segmentima filma, te se tako trudi da udovolji apsolutno svima. Bogatima, siromašnima, kritičarima, publici, ljubiteljima stripa i ljubiteljima violončela. Upravo zbog toga, ovaj film ne samo da ni po čemu nije hrabar, nego i zaslužuje da bude svrstan među i ostala mediokritetska ostvarenja koja često imamo priliku da nađemo na bioskopskom repertoaru.
