Intervju sa direktorima fotografije Vladimirom Milivojevićem Bugijem i Vladimirom Đurićem
Vladimir Milivojević Bugi (Boogie) i Vladimir Đurić potpisuju fotografiju trenutno najgledanijeg domaćeg filma u bioskopima – Indigo kristala. Dugometražni prvenac Luke Mihailovića, u crno-beloj fotografiji, naslanja se na fotografsko nasleđe iz geta koje Bugijevi radovi nose sa sobom, kao i na mejnstrim žanrovska ostvarenja u kojima se Vladimir Đurić više puta oprobao (serije Klan, Južni vetar: Na granici i druge…). O vizuelnom pristupu Indigo kristalu pričali smo sa dvojicom direktora fotografije.
Film je mašinerija sa puno šrafova i svakako predstavlja timski rad, ali nije često da se autorske pozicije poput direktora fotografije dele. Kako ste vas dvojica podelili svoj rad? Šta mislite da vam je doneo saradnik na istoj poziciji?
Milivojević: Podela je bila takva da se ja bavim okvirom kadra, a Vlada svetlom. Ali vrlo brzo je došlo do toga da smo svi sve radili, što je i prirodno. Saradnja mi je donela patnju dok je trajao proces, a kada se završilo, pomislio sam: „Šta ću sada? Pa ovo mi nedostaje!”.
Đurić: Šalu na stranu, taj zajednički rad me svakako mnogo naučio i mislim da je tako za obojicu.
Milivojević: I mene je ovaj film naučio puno, pre svega o ljudima, a zatim o filmu. Posle ovakvog iskustva se ljudi ili mrze ili postanu još bolji prijatelji, trećeg nema. Ja mislim da većina ljudi posle ovoga ne bi razgovarala, ali to nije bio naš slučaj. Filmski setovi su puni sujete i mnogo su drugačiji od fotografskih. Pre svega jer je prisutno mnogo više ljudi.
Đurić: Pri tome je ovo bio veoma mali set. Meni je bilo sjajno to što Bugi ne mari nimalo za ta filmska pravila, za rampu na primer, i onda sam ja na taj način izašao iz okvira na koje sam navikao. Bugi je time što dolazi iz nekog drugog sveta doneo to da smo mnogo slobodnije pristupali kadriranju i ja sam shvatio koliko stvari mogu biti otvorenije i izraz slobodniji.
Milivojević: To je kao kada pišeš knjigu. Moraš da zabeležiš i kako ljudi žive i kako gube i kako pobeđuju, i veoma široko i vrlo usko. U ovom digitalnom dobu, nema razloga ne pristupati tako, uhvatiti što više od toga što se dešava. Ja bih čak snimao i svaku probu jer nikad ne znaš šta će biti najbolje.
Bugi, u intervjuu koji si dao portalu Journal, na pitanje zašto crno-beli film, odgovorio si: „Zato što smo tako u mogućnosti?”. Ova tehnika je srodna sa tvojim fotografskim radom pa film i nosi veliki pečat tvog dosadašnjeg rada. Kada je doneta odluka da film bude crno-beo? Šta je ova tehnika donela filmu, a koji su bili izazovi?
Milivojević: Od samog starta je Luka Mihailović želeo da film bude crno-beo i zato je mene i kontaktirao. On je, kada je upisivao fakultet, voleo moje fotografije i film Mržnja (1995), iako ovaj film nema puno veze sa tim.
Đurić: Ljudi često povezuju Indigo kristal sa Mržnjom samo zato što je crno-beo.
Milivojević: Da, ovaj film nema veze sa tim. Za početak mnogo je lakše snimati u crno-beloj tehnici. Mi za ovoliko dana snimanja u ovakvim uslovima i budžetom nikada ne bismo mogli da snimimo ovaj film u koloru.
Đurić: Ja se ne slažem, ne mora to da znači da bi bilo teže. Sam Šabac gde smo snimali je dosta siv.
Milivojević: Jeste, ali crno-belo može mnogo toga da pokrije.
Đurić: To jeste tačno, a i razne lokacije su bile izabrane jer smo morali da se prilagođavamo planu snimanja koji je podrazumevao da snimamo po 11-12 scena dnevno. Na primer, scena u kojoj se Trojpec igra sa svojim detetom u filmu je snimljena u njegovoj hotelskoj sobi. Da je film bio u koloru, to bi izgledalo jako loše.
Milivojević: Zbog toga, ali i drugih stvari nam je crno-bela tehnika jako pomogla.
Đurić: A ono što je glavno, ovom filmu i pristaje da bude crno-beo zbog samog scenarija i u skladu sa tim smo ga i kadrirali i osvetlili. Sam film je dosta svetao, nema u njemu mnogo mesta za atmosferu i u kadriranju je fokusiran na likove, dosta u krupnim planovima, što je dobro jer oni nose priču filma u sebi. Mislim da nam nikako nije crno-bela tehnika odmogla, a da nam je puno pomogla. To je i bila ideja od početka, zato je i Bugi tu.
Luka Mihailović je mladi debitant koji se pojavio u malom talasu novih srpskih reditelja kao što su Siniša Cvetić (Usekovanje, 2023) i Nina Ognjanović (Ovuda će proći put, 2023) Šta nudi saradnja sa rediteljem koji snima svoj prvi dugometražni film?
Milivojević: Mi smo bili brojčano nadmoćniji, dva na jedan. Totalna dominacija. (smeh)
Đurić: Da, nije baš imao šanse. (smeh) Super je raditi sa rediteljima koji su debitanti jer su mnogo hrabriji. Luka je došao zaista jako pripremljen. Mi smo imali knjigu snimanja, sa čak upisanom optikom koju želimo. Ta knjga snimanja jeste pala u vodu kada smo se susreli sa lokacijama, ali priprema je postojala.
Milivojević: Ja mislim da je to uvek tako, realnost ne može da se planira. Planiranje je ok do određenog nivoa, ali improvizacija je jako bitan deo. Ja sam za 50-50 varijantu.
Đurić: Sa pripremom jako dobro upoznaš tekst. Za mnogo scena je Luka već na snimanju montažno znao kako će ih postaviti. Neke stvari koje nama nisu bile jasne kako će se montirati, on ih je već imao poređane u glavi. I možda najvažnije, jako mu je stalo.
Milivojević: Luka je znao kako želi da taj film izgleda. Sa prvim filmom ideš na sve ili ništa i moraš tako da radiš. Inače drugi film nikad neće doći.
Đurić: Dosta toga naučiš na prvom filmu. Ja mislim da je najveći uspeh na filmu, kako da ne budeš gad, a da ne prihvataš nikakve kompromise. To je jako teško kada radiš prvi put, naročito u ovakvim uslovima.
Milivojević: Za mene je prednost kada malo nemaš pojma. Prednost je jer ne znaš koja su nametnuta ograničenja. Onda možeš da postaviš pitanje oko načina kako se neke stvari rade: „Zašto bih ja radio sve kako drugi rade?”. Pa nema razloga. To je prednost kada nešto radiš prvi put.
Đurić: Tu su Luka i Bugi na izvestan način bili u istoj situaciji. Jako je važno i što je Luka imao puno poverenje u nas dvojicu, u naš deo posla.
Milivojević: I ta saradnja je bila odlična, mi smo mogli na njega puno da se oslonimo, jer smo zajedno sve dosta pripremili, a on je znao za svaki segment filma jako dobro šta želi.
U ovom filmu postoji puno referenci i omaža velikim filmovima kao što je Lovac na jelene (1978). Koji su filmovi (ili vizuelni umetnici) uticali na vaš razvoj? Da li je za mlade autore dobro da imaju na šta da se naslanjaju dok traže svoj glas? Kada se treba kao autor odvojiti od svojih uzora i krenuti na svoj put?
Milivojević: Ja mislim da uzori i idoli nisu korisni uopšte. Ja sam fotografijom počeo da se bavim dok pas nije imao za šta da me ujede. Nisam imao para da kupujem knjige, a interneta nije bilo. Jako je bitno da se čovek sam razvija. Nemati pristup, to je blagoslov.
Đurić: Lako je pogubiti se u tim uzorima i idolima. Svako malo gledam nekog drugog i onda shvatim da se gubim u tome.
Milivojević: Pogubiš se jer je sve sada dostupno na klik i to sada više nije dobra stvar, to je problem.
Đurić: Što se tiče Indigo kristala, sada jedino mogu da se setim da smo gledali Gomoru i način na koji je kadrirana, ali kada smo se susreli sa našim lokacijama i uslovima snimanja, shvatili smo da u našem slučaju to ne može da se primeni.
Nužda i ograničeni uslovi su puno uticali na sam proces nastanka filma. Da li je ova vrsta pristupa, taj low budget način snimanja, doneo nešto filmu?
Milivojević: Apsolutno. Ja se uvek zalažem za to, less is more. To je svet u kome se likovi ovog filma kreću, sirov je. Da smo imali i budžet od milion evra, taj film bi trebalo ovako da izgleda.
Đurić: Ja se slažem sa tim, mislim da je to bilo odlično za film. Ovaj film nije vizuelni spektakl. Mi smo se odlučili da slika bude kontrastna i tako smo je osvetljavali. Taj uvod filma, pošto je u pitanju ipak ansambl-film, je tako i vizuelno postavljen. Oni su u krupnim planovima, sa kontra-svetlom, sa tim mrakom. Skoro kao Sopranovi. Mada je crno-bela tehnika koju ovde mnogo pominjemo, po mom mišljenju, oduzela deo gledalaca.
Milivojević: Ali bez obzira na to, film je jako gledan. Mislim da je stvar u tome što je toj mladoj publici ponuđeno nešto novo.
Ovaj film već postaje fenomen u pogledu broja gledalaca za domaće ostvarenje, ali i kada gledanost u bioskopima uopšte. Šta vi mislite da privlači publiku Indigo kristalu?
Đurić: Ovaj film je u izvesnom smislu iznenadio, jer je gledanost nakon pete nedelje prikazivanja počela da raste, što se ne dešava često. Mislim da za njegovu gledanost ima puno razloga.
Milivojević: Naša publika je jako mlada. Naravno da je za deo publike zaslužna glumačka ekipa koja je delom i u Južnom vetru, koji je popularan.
Đurić: A zatim i pojavljivanje grupe Crni Cerak. Ali mislim da je ta publika, iz te mlađe generacije, film pogledala u prvih par nedelja prikazivanja, jer tako funkcioniše njihova generacija, zbog društvenih mreža. Rast gledanosti kasnije, u petoj nedelji, to je iznenađenje. Indigo kristal nije ono što su ljudi očekivali da je taj film bude. Dešavalo se i da se roditelji na internetu raspituju da li da puste decu da gledaju film. Ali i da odeljenja idu sa nastavnicama organizovano na projekciju.
Milivojević: Taj film uopšte nema lošu poruku. Radi se o nečem ozbiljnom.
Đurić: Tako je, Indigo kristal ne reklamira taj svet, čak je pomalo i depresivan. Taj film je i težak. Međutim, što se Srbije tiče inače, nažalost nisam siguran koliko kvalitet doprinosi gledanosti filma. Evo na primer, Usekovanje je odličan film, koji nije imao veliku gledanost.
Bugi, ovo je tvoj prvi put iza kamere, a ne iza fotoaparata. Šta ti je donelo iskustvo ulične fotografije u radu na filmu?
Milivojević: Pa kad pričamo o svetu ovog filma, o tim kadrovima, ja to živim već decenijama. Meni je to uvek pred očima. Ja se bavim i crno-belom i kolor fotografijom, ali mi je viewfinder uvek podešen na crno-belo. Ja volim da vidim crno-belo. Ponekad pomislim da tako i vidim svet. Za mene je to bilo savršeno, jer je neka statična vizija koju sam imao prenesena na pokretnu sliku. To je jako inspirativno. Ne mogu da kažem da je bolje od fotografije, ali mogućnost da pronađeš kadar koji bi fotografisao i da onda on funkcioniše i u pokretnoj slici, to je fenomenalan osećaj. Uvek bih ponovio iskustvo rada na filmu.
(Autori naslovne fotografije: Ivan Šijak (Vladimir Milivojević Bugi) Nikola Terzić (Vladimir Đurić).
Fotografije su objavljene uz dopuštenje Vladimira Milivojevića i Vladimira Đurića.)
