U Beogradu je, u osamdesetdrugoj godini, preminuo Veljko Despotović, jedan od najistaknutijih filmskih i televizijskih scenografa u Srbiji i na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Među ostvarenjima iz Despotovićevog bogatog opusa su „Seljačka buna“, „Deca Kozare“, „Veliki transport“, „Skupljači perja“, „Otpisani“, „Ko to tamo peva“, „Davitelj protiv davitelja“, „Tito i ja“, „Čarlston za Ognjenku“, „Turneja“.
Bio je angažovan i u Americi, sarađivao sa Semom Pekinpoom na filmu „Gvozdeni krst“. Angažovali su ga i Robert Siodmak, Lina Vertmiler, Džon Milijus.
Pravio je mnoge scenografije, od kaubojskih gradova do filma o Nikoli Tesli. Radio je sa mnogim rediteljima – Vatroslavom Mimicom, Dušanom Makavejevim, Veljkom Bulajićem, Slobodanom Šijanom, Aleksandrom Petrovićem, Goranom Markovićem.
Dobitnik je niza priznanja i nagrada za svoj rad među kojima su Srebrna arena u Puli 1979. (za scenografiju u filmovima „Usijanje“ i „Čovjek koga treba ubiti“) i Zlatna arena u Puli 1984 (za film „Davitelj protiv davitelja“).
Rođen je 1. oktobra 1931. godine u Zagrebu. U Beogradu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog Univerziteta 1958.
Od 1952. do 1962. radio je kao asistent u pozorištima, filmu i televiziji. A od 1962. godine radi samostalno kao scenograf ili arhitekta na domaćim i stranim filmovima. Prva samostalna filmska scenografija je u filmu „Čovek iz hrastove šume“ Miće Popovića. Radio je na preko 150 domaćih i stranih filmova i koprodukcija.
