NASLOV FILMA: Pijavice SCENARIO: Dragan Marinković, David Albahari, Dušan Spasojević; inspirisano istoimenim romanom Davida Albaharija REŽIJA: Dragan Marinković ULOGE: Nikola Đuričko, Iva Mihalić, Marijana Janković, Lazar Ristovski, Toni Mihajlovski i Tihomir Stanić TRAJANJE: 90’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2019.
Dugometražni igrani film „Pijavice“, u režiji Dragana Marinkovića, premijerno je prikazan na FEST-u 2019. godine. Film je koprodukcija između Srbije, Hrvatske i Makedonije, a do sada je nagrađen na nekoliko festivala, između ostalog i na 19. Beverli Hils Filmskom Festialu u SAD (Beverly Hills Film Festival) nagradom za najbolji igrani film. Reditelj Dragan Marinković, poznat po naslovima „Neka čudna zemlja“, „Vizantijsko plavo“, „Boomerang“ i „Diši duboko“ za svoje peto dugometražno igrano ostvarenje kao predložak uzima prozno delo, ovoga puta, istoimeni roman Davida Albaharija. Pored poznatog pisca na scenariju su radili reditelj Marinković i scenarista i dramski pisac Dušan Spasojević.
Film počinje scenom u Izraelu 1997. godine u kojoj neimenovani lik predočava sagovornici njen budući zadatak – potrebno je da se vrati u zemlju odakle potiče njen otac da obavi zadatak o kojem ne saznajemo mnogo. Iako pomalo ilustrativno, scena ukazuje da je pred nama narativ koji nagoveštava da će se misterija uhvatiti u koštac i sa krupnim, geopolitičkim pitanjima, a ne samo sa sudbinom pojedinca – protagoniste filma. Radnja u narednoj sceni se odvija dve godine kasnije, pratimo Petra Labusa u egzilu (Nikola Đuričko), da bi nakon flešbeka koji prikazuje kako je došlo do samog egzila, radnja počela u 1998. godini: pratimo život protagoniste koji je neka vrsta političkog disidenta, nakon što je svojevoljno prestao da radi za državne bezbednosne službe. Dolaskom misterioznog čoveka, Stjepana Šroka (Lazar Ristovski), koji mu nudi povratak u „službu“, ali i odbijanjem književne nagrade (koju je uprvo služba namestila) i javnim kritikovanjem vlasti, Petar Labus biva upleten u mrežu spletki tajnih službi. Pratimo kako polako tone u paranoju, za koju biva okidač još jedna misteriozna figura − Margareta (Marijana Janković), koja se pojavljuje u njegovom životu i istovremeno ga odgovara od ponovnog ulaska u posao koji Šrok nudi. Ipak, publika ostaje uskraćena za informacije od značaja − koje službe rade o glavi protagonisti, koje su njihove motivacije, ali i možda najvažnije: na koji način je glavni junak upleo sebe u službu, te kakva promena se u njemu odvila zbog čega više ne želi da bude deo te igre. Važno je napomenuti da nedorečenost ne deluje kao deo trilerskog zapleta, već proizvodi svojevrsnu konfuziju oko razumevanja samog narativa. Sa druge strane, žanrovski elementi u narativu ovog ostvarenja su prilično direktni i nedvosmisleni, što se možda najviše vidi kroz lik Svetlane (Iva Mihalić), arhetipa fatalne žene kojoj se ne može verovati. Na sve ovo bi trebalo napomenuti da se kroz film provlači i tema sudbine Jevreja u dvadesetom veku, koja pridodaje još jednu dimenziju, ali istovremeno, usled svoje nedovoljne razvijenosti, postaje još jedan zvuk u sveopštoj kakofoniji različitih motiva i tema.
Na vizuelnom planu, film „Pijavice“ se sastoji od velikog broja krupnih planova koji uglavnom prate dijaloške scene koje se dešavaju u enterijeru. Broj rezova u takvim scenama gotovo je matematički uslovljen brojem junaka, za šta je dobar primer prva scena u slikarskom ateljeu u kojoj učestvuje nešto veći broj karaktera. Pokreti kamere su veoma retki i obično rezervisani za scene u eksterijeru. Fotografija (Boris Gortinski) u isto vreme deluje i stilizovano i sirovo što najbolje funkcioniše u noćnim scenama u eksterijeru, dok dnevne scene koje čine poslednju trećinu filma, odudaraju od ostatka sugerišući pokušaj bekstva glavnog junaka van tajni, mraka i opasnosti Beograda. Kostim Roze Trajčeske je dosledan i doprinosi noar stilizaciji, dok scenografija Irene Marjanov pati od sličnih problema kao i ceo film. Izuzev vizuelno neobičnih lokacija koje doprinose atmosferi filma, publika veoma lako može da zaboravi da se radnja filma odvija, sada već daleke, 1999. godine. Osim ispisa na početku filma i telefonskih razgovora putem fiksnih telefona koji dodatno usporavaju već spor tempo filma, na vizuelnom planu ništa drugo ne upućuje na 1999. godinu.
Paralelno analizirajući scenario i vizuelni identitet filma, moguće je doći do istog zaključka: akcenat je više na atmosferi, a manje na detaljima koji bi objasnili sam narativ, odnosno prošlost glavnog junaka, zbog čega je identifikacija sa likom Petra skoro nemoguća. Ostaje nejasno, na koji način je konkretno povezano jevrejsko poreklo glavnog junaka sa svim događajima koji su usledili kasnije: početak rada za službu, ali i razlozi za povlačenje.
Glumački izraz u filmu „Pijavice“ varira i stilski i žanrovski. Od uvek prirodnog Nikole Đurička koji sve vreme ostaje u realizmu, do gotovo karikaturalnih sredstava Lazara Ristovskog kojima nam docrtava njegovu mističnost i žanrovsku poziciju, preko iskrenih napora Ive Mihalić i Marijane Janković da prevaziđu uloge koje su, u svojim unapred zadatim okvirima, tipske.
Neretko možemo čuti od nezadovoljnog dela publike da filmovi domaće kinematografije podsećaju jedni na druge baveći se sličnim temama. Taj deo publike svakako očekuje iznenađenje prilikom gledanja ovog ostvarenja, koje bi bilo veoma teško svrstati u neki od tokova domaćeg savremenog filma. Svakako jedan od neobičnijih srpskih filmova iz protekle decenije, film „Pijavice“ poseduje elemente političkog trilera. Međutim, problematična mesta ovog ostvarenja se ogledaju u delimice nedoslednom narativu koji u trilerskim okvirima deluje neodređeno. Veoma je teško odrediti da li se radi o namernoj stilizaciji u okviru same priče ili arhaičnom filmskom jeziku koji ovo ostvarenje drži na nivou začudnog, ali ne i uverljivog.
Ipak, uz sve kritike filma „Pijavice“, treba pozdraviti iskrena i hrabra nastojanja autora da pred publiku izađu sa ostvarenjem čija forma nema utabani put u domaćoj kinematografiji. Možemo da se nadamo da će u budućnosti biti sve više autora koji će imati hrabrosti da se za tako nešto i odluče, svesni rizika i težine zadatka koji je pred njima.
Film je podržan i od strane Filmskog centra Srbije.
