NASLOV FILMA: Iz ljubavi

SCENARIO I REŽIJA: Nenad Miković

ULOGE: Igor Đorđević, Sonja Kolačarić, Miodrag Krstović, Hana Selimović, Boris Komnenić, Rafal Mackowiak, Mariola Fotez, Gordana Đurđević

TRAJANJE: 101’

DRŽAVA: Poljska, Srbija, Hrvatska

GODINA: 2019.

PRODUCENTI: Nenad Miković, Maciej Ostoja-Chyżyński, Ljiljana Đuričko, Maja Đulić, Barbara Jukopila, Uroš Lazić

 

Od preko sto filmova koliko je bilo u selekciji ovogodišnjeg 47. FEST-a teško je uočiti jasnu i konkretnu nit selektorske programske politike. Ipak, da li je to do selektora ili do svetske produkcije u poslednjih godinu dana, uočava se da su najznačajniji filmovi bili oni koji su se poigravali sa narativom, nastojeći da spoje klasičnu vrstu naracije sa eksperimentalnijom i inovativnijom. Proslavljeni reditelji Paolo Sorentino i Gas Van Sant svedoče o ovom fenomenu, te se prvi u tom stilu bavi naracijom „velikih“ političkih tema (poslednji dani na vlasti Silvia Berluskonija – Loro), dok se drugi više bazirao na narativ intimističke prirode (osoba sa invaliditetom se leči od alkoholizma koji ju je i doveo do hendikepa – Ne brini, neće on daleko stići). Sa druge strane, Mališan i Poslednji Srbin u Hrvatskoj su regionalni zombi-filmovi bioskopskog karaktera koji, ipak, predstavljaju najveći mogući eksperiment na ovim prostorima nasuprot ili baš zbog svoje žanrovske profilisanosti. Sa treće strane, debitantski dugometražni igrani film Nenada Mikovića Iz ljubavi je takođe naklonjen nekakvom eksperimentu koji bi pomirio klasično vođenje priče sa oniričnim i atmosferičnim i on će biti predmet naše analize u daljem tekstu.

Na početku filma zatičemo protagonistu Igora (Igor Đorđević), iz čije ćemo perspektive posmatrati sve događaje, kako se priprema za venčanje sa svojom devojkom Marijom (Sonja Kolačarić). Međutim, ona nestaje, a Igor ubrzo shvata da se ona neće ni vratiti jer je saznala da je Igor vara sa njihovom zajedničkom prijateljicom Olgom (Hana Selimović). Tako naš junak kreće u odiseju od Varšave, gde živi, ka Balnaku, Beogradu i Puli, obilazeći svoju i Marijaninu rodbinu ne bi li pronašao verenicu. Drugačije rečeno, započinje i odvija se već u regionu ustaljen i šematizovan zaplet koji je pre nekoliko godina uveden filmom Vlažnost Nikole Ljuce, a koji se može sažeto opisati: gde mi je (buduća) žena, zašto je nema i da li će mi se vratiti?

Nije velika tajna da je i sam film Vlažnost bio inspirisan Antonionijevim filmovima, te je postojeći zaplet ciljano stvaran da bude prost i nedorečen, ali u određenoj meri i misteriozan i oneobičen. Zahvaljujući takvoj postavci, obraćamo više pažnju na egzistencijalističku patnju koju osećaju likovi živeći u (malo)građanskom društvu. Iz ljubavi očigledno ima donekle slične aspiracije. Teza filma svakako nije kritika novoburžoaskog društva, ali svakako jeste prikazivanje egzistencijalističkih kriza protagoniste. O ovoj nameri filma takođe svedoči i pretenciozna najava filma internet stranici FEST-a gde, između ostalog, piše: Iz ljubavi… Nastaje mržnja… Iz koje ljubavi? Ljubavi prema nekoj osobi, ili prema sebi?

Scenarista i reditelj Nenad Miković je sve navedeno pokušao da manifestuje u priči u kojoj Igor nakon nestanka verenice propituje smisao sopstvenog života, opravdanosti načina na koji je živeo, kao i konačni sukob ljubavi prema svojoj verenici i ljubavi prema sebi. Reditelj sa direktorom fotografije Pjotrom Sobočinskim prikazuje glavnog junaka samog u različitim predelima i pejzažima hrvatskog primorja. I pre nego što se radnja dešava na primorju, veći broj kadrova je sastavljen od prikaza Igora koji je sam u različitim predelima, ali i enterijerima, te se time i bukvalno i metaforički stavlja do znanja koliko je junak usamljen i izgubljen. Ovi kadrovi, međutim, postaju vrlo često predugi, njihova značenja su istrošena već posle nekoliko sličnih postupaka, te oni postaju repetativni.

Film, dakle, nastoji da pokrene neka važna i velika egzistencijalistička pitanja, istovremeno nastojeći da njima kompenzuje redukovan i prost narativ koji jedva da ima osnovne dramske elemente. Međutim, korišćenje dosta bukvalnim i jednostavnim, ali i repetativnim filmskim sredstvima, stvara se monotonija, a početna teza o usamljenosti glavnog lika i njegovom sukobu sa egom postaje istrošena, jer se ne nadograđuje, te ostaje istovetna do kraja. Uslovno rečeno, film teži ka određenim antonionijevskim formama i sadržajima. Ipak, forma ostaje isprazna, nepopunjena željenim sadržajem. Apstraktnija pitanja koja je reditelj očigledno želeo da postavi se prepoznaju, ali ostaju nerazvijena i, zahvaljujući tome, banalna. S druge strane, ni vrlo konkretan problem sa kojim se protagonista susreće – ostavila ga je verenica, a on pokušava da je pronađe i povrati njenu ljubav – ostaje nerazvijen i prikazan na monoton način.

Greška je, izgleda, bila u početnim koracima. Priča je konstruisana sa jednom vrlo konkretnom i dramski potentnom premisom. Autor ju je, ipak, redukovao i krajnje pojednostavio, samim tim i ubio njen dramski potencijal. To bi bilo u redu da su se ambicije zaista ostvarile i da su se u atmosferičnoj i formi sa minimalnim narativom, našle egzistencijalističke ideje i sukobi na koje se ciljalo. Ovako, Iz ljubavi ostaje u raskoraku između klasično vođene priče, čiji bi eventualni razvitak možda doneo bolji film, i ambicioznog zahvata koji nije ni delom ispunjen. Za razliku od određenih filmova sa ovogodišnjeg FEST-a, filmu Nenada Mikovića ostaje poigravanje filmskim sredstvima koje se, na žalost, nije završilo najslavnije.