NASLOV FILMA: Vlažnost SCENARIO: Staša Bajac, Nikola Ljuca REŽIJA: Nikola Ljuca ULOGE: Miloš Timotijević, Tamara Krcunović, Maria Kraakman, Dragan Bakema, Katarina Marković, Milan Marić, Slaven Došlo, Vanja Ejdus, Jasna Ornela Bery, Feđa Stojanović TRAJANJE: 113’ ZEMLJA: Srbija, Holandija, Grčka GODINA: 2016.
Debitantski film „Vlažnost“ u režiji Nikole Ljuce, premijerno je prikazan na 66. izdanju Berlinskog filmskog festivala Berlinale (Berlin Film Festival), a film su ispratile pozitivne kritike. Domaća premijera usledila je na otvaranju 44. izdanja FEST-a u Beogradu, gde je film „Vlažnost“ odneo Glavnu nagradu takmičarskog programa sa obrazloženjem da se radi o filmu „koji svojim autentičnim izrazom i specifičnim stilom najavljuje neki novi i značajan glas srpske kinematografije“. Pored toga, Nikola Ljuca je dobio nagradu za najbolju režiju, a Miloš Timotijević nagradu za najbolju mušku rolu, dok je film osvojio i specijalno priznanje „Nebojša Đukelić“ i time odneo najveći broj nagrada na FEST-u održanom te godine.
Autori Filmoskopije Jelena Jovanović, Katarina Koljević i Nikola Radić analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.
DEO STVARNOSTI KOJI SE RETKO TRETIRA
O čemu govori film „Vlažnost“?
JELENA JOVANOVIĆ: „Vlažnost“ govori (skoro) prvi put o jednom drugačijem Beogradu, koji nije išaran grafitima, u kome nema klaustrofobičnih kuhinja u kojima se na socijalističkim mušemama jede pašteta i paradajz, kojim ne paradiraju horde predstavnika subkultura. „Vlažnost“ je film o uglađenom Beogradu, jednom njegovom delu − Vračaru kao toponimu specifičnog stila života. Ovo je filmska priča o disfunkcionalnosti ljudi koji, naizgled, imaju sve. Nedostatak komunikacije, razumevanja, slušanja, poznavanja… nedostatak skoro svega što u korenu ima ljubav.
NIKOLA RADIĆ: O egzistencijalnom vakuumu post-miloševićevske kaste novoburžuja.
KATARINA KOLJEVIĆ: „Vlažnost“ je priča o Petru, beogradskom biznismenu u usponu, čija žena Mina nestaje na nekoliko dana, bez objašnjenja. Tokom nekoliko dana, u kojima Petar negira činjenicu da nešto nije u redu sa njegovim životom, imamo uvid u jedan devastiran sistem vrednosti u kojem ljudske emocije postoje samo u vidu metastaziranih incidenata.
Opišite u jednoj rečenici narativ ovog ostvarenja u celini.
NIKOLA: Da izvrnem čuveni altmanovski who-cares-whodunit, rekao bih who-cares-what-happened.
KATARINA: Priča o anesteziranom stanju ljudskog duha, koje ne toleriše i ne primećuje ništa izvan onog opipljivog.
JELENA: Život buržuja − između žurki uz muziku Jelene Karleuše i čaša na stopi u sterilnim ambijentima.
Koje su karakteristike scenarija ovog ostvarenja?
KATARINA: Scenario je veoma suptilan, delikatan i precizan u izlaganju svoje ideje. Staša Bajac i Nikola Ljuca su napravili narativ o unutrašnjem životu lika, a taj život je zastrašujuće lišen suštinskih odnosa. Upoznajući navike i karakter lika saznajemo sve o jednoj društvenoj klasi i njenim devijacijama. Ovaj scenario karakteriše intimistički rukopis koji barata duboko analitičkom vizurom, ali se služi i sofisticiranim humorom u tretmanu sveta koji opisuje.
NIKOLA: U autorskom filmu ovakvih nastojanja gde je reditelj ujedno i (ko)scenarista, scenario i režija su gotovo neodvojivi, ali je scenario per se dosledan i usredsređen. Sporedni likovi dobijaju svoje parče kolača, koje neki od njih zbog svoje rudimentarnosti možda i ne zaslužuju (Petrove kolege, većina ženskih likova), a sam narativ nije lišen opštih mesta (korporativne i scene na splavu, između ostalih). Dijalozi su kvantitativno fino dozirani, štede gledaoca ostavljajući mu čistog voajerskog prostora, ali se kreću u previše očekivanim registrima i često su neujednačeni u tonu. S druge strane, mora se priznati da je automatizam koji iz njih isijava u saglasju sa idejno-kinestetskom postavkom filma.
JELENA: Na planu scenarija Staša Bajac i reditelj ostvarenja Nikola Ljuca suptilno, čak i nepretenciozno, grade priču, koja, zbog znakova koje prepoznajemo oslanjajući se na prethodno (bogato ili manje raskošno) gledalačko iskustvo, deluje kao matrica trilera. Ipak, na kraju autori „izdaju“ (nikako pežorativno značenje) naša naivna očekivanja i patosiraju nas dobro nam poznatom (srodnom) dramom koja ne pati od toga da sve mora do kraja da objasni.
Koje su rediteljske karakteristike ovog ostvarenja?
NIKOLA: „Vlažnost“ na prvi pogled zaziva niz vrlo lakih poređenja: Dejvida Linča, Stiva Makvina (reditelj kaže da mu je „Glad“ bila „antireferenca“), Nikolasa Vindinga Refna, Dejvida Finčera, skandinavske trilere, ali se Ljuca, kako i sam kaže, više poziva na Antonionija i Novi Holivud 70-ih godina prošlog veka. Film stoga odlikuju spor tempo i atmosferičnost, modernistička aura, sugestivna zauzdana režija, sigurno baratanje osnovnim postupcima. Međutim, u 113 minuta ima praznog hoda, nepotrebno dugih scena (Petrov džoging), a jedini primetniji izlasci iz trezvene režije − pretapanje kadrova i učestala onirička sekvenca (očigledan omaž Linčovom „Izgubljenom autoputu“) − uprkos potencijalu „rastrzane“ slike u prvom i pustog jednoličnog puta u drugom slučaju, čine se suvišnim. Najuspeliji scenarističko-rediteljski obrt je poigravanje sa žanrom. Bajac i Ljuca iznova izneveravaju očekivanja gledaoca, uspešno se služeći Mininim nestankom kao mekgafinom, znalački sejući mrvice klasične misterije i naznake trilera, do otvorenog završetka filma, uvek dobrodošlog u ovakvim ostvarenjima.
JELENA: Rediteljski aspekt je ono što nas ostavlja mlakim po završetku skoro dva sata jednog netipičnog gledalačkog iskustva u domenu domaće kinematografije. Povišena transparentnost seksualnosti, jedna od upečatljivijih odrednica filma, iako korišćena kako bi se pokazale distinkcije, opet je na dramskom planu stabilnije sprovedena, nego na rediteljskom, kom nedostaje inovativnosti. Reditelj je dosledno sproveo melanholiju pridruženu apatiji insistirajući da grču na licima svojih likova doda i sparinu (vlažnost) koja sve vreme provejava. Ipak, u navratima, to se čini previše bukvalnim za film koji treperi na jednom drugom i višem nivou. Te graške znoja kao jedino oslobađanje unutrašnjeg, jesu vizuelno ispraćene ali visokoestetizovana postavka, na nivou slika, čini se suviše hladnom i proračunatom u filmu koji vrca od nagona. Taj „korak više“ i „hrabrost“ odnosi se na hrabrost u tome da se bude surovo iskren a ne razmišljajući kroz dobre slike „koje treba da ostave gledaoca bez daha“.
KATARINA: „Vlažnost“ je u formalnom smislu konstruisan kao triler dok se zapravo radi o dubokoj psihološkoj društvenoj kritici. Osnovna karakteristika Ljucine režije je što se on služi formalnim okvirima trilera da bi uvukao gledaoca u intimističku bergmanovsku dramu. Stilski, rediteljski rukopis je strogo kontrolisan i sveden, te se na taj način održava napetost. Ritam ovog filma zasnovan je na principima trilera kao žanra, ali je direktno diktiran psihološkim stanjem glavnog lika i njegovim postupcima.
U kakvoj su vezi narativ i vizuelni izraz ovog ostvarenja?
JELENA: Od filma koji zaista pomera granice u domenu domaće kinematografije bilo je moguće očekivati da i vizuelni izraz donese nešto novo. Iako debitant na filmu dugog metra, Ljuca je već nakon prve trećine filma razmazio publiku koja je htela više. Nedostajalo je autentičnosti na polju montaže (Nataša Damnjanović, Jelena Rosić, Vladimir Vidić) i u radu direktora fotografije (Maša Radošević) koji ostaju konvencionalni. Ipak, možda je glumački i narativno film do te mere zavodljiv da oko ne opaža ništa drugo.
NIKOLA: Ogoljenim enterijerima, desaturisanim bojama i sterilnim, hladnim valerima, logičnim i nenametljivim izborom kadrova, na smenu ravnodušnom i voajerskom kamerom gradi se ambijent koji nam često o likovima govori više od samih njihovih odnosa (praznina i ispraznost, otuđenost, nekomunikativnost, kapitalistički obrasci, apatija), a stilski doterano obličje Beograda, kao prototipa savremene evropske metropole, filmu daje neočekivano univerzalnu vrednost.
KATARINA: Pročišćena i svedena estetika u uvek suštinski hladnoj atmosferi koju Maja Radošević sprovodi na nivou celog filma odgovara duhovnom profilu glavnog lika čija analiza je okosnica narativa. Pokret kamere i sam unutarnji ritam fotografije odgovaraju smeni kontrolisanog stila Timotijevićeve igre i akcentovanim iskakanjima u reakcije obojene strastima.
Šta je ključno za razumevanje ovog filma?
NIKOLA: Motiv vlažnosti, dekliniran kroz pregršt vazdušno-vodenih varijacija (znoj, bazen, voda pod tušem, poplave na TV-u, pena na splavovima, bezbroj pića koje ispijaju junaci). Osim što evocira nepodnošljivost beogradskih leta, nadovezujući se u pamtljivoj početnoj sceni na Lalićevu poemu, vlažnost i metafizički guši likove, priziva potmuli egzistencijalni pritisak, egzistencijalističku mučninu koja preti tragičnim raspletom događaja.
KATARINA: Ključno za razumevanje ovog filma je razumevanje da je reč o društvenoj kritici sprovedenoj kroz studiju lika. Stoga je ključno za razumevanje ovog filma, razumevanje glavnog lika i društva koje on predstavlja. Reditelj Nikola Ljuca nam kroz njegov lik govori o toksičnoj psihološkoj atmosferi koja guši, te je zapravo narativ ovog filma studija karaktera i društva koje ga oblikuje.
JELENA: „Vlažnost“ je film koji korespondira sa domaćom publikom koja prepoznaje milje iz kog junaci dolaze. Ko su gradski Mina i Petar bili pre stana u kome vode taj uglađeni život? Naša kolektivna prošlost i iskustvo proživljenog duboko su utkani u svaki lik, iako nije nužno o tome deklamativno govoriti ili ga kroz banalne reminiscencije vraćati.
Kakav lik tumači Miloš Timotijević i kako biste opisali njegov glumački izraz?
KATARINA: Lik koji tumači Miloš Timotijević je ogledalo jednog licemernog sistema društva koje je ostalo zaglavljeno u mulju nikada završene tranzicije. On je pod pritiskom gubitka kontrole nad jednim segmentom svog života. Timotijevićev glumački stil je suspregnut i napet, svedenih postupaka koji iza sebe nose snažan mrak. U svojoj kontrolisanoj mikro mimici Miloš Timotijević nam nudi jedan drugačiji stilski izraz u odnosu na ono što smo navikli u srpskom filmu.
JELENA: Petar je uspešan poslovni čovek, zanosnog izgleda i zavodljive spoljašnje prezentacije, koji nije emotivno u potpunosti osakaćen. Miloš Timotijević, jedan od najkompletnijih glumaca domaće scene sposoban da iznese dijametralno suprotne likove i poništavajući sebe u svakoj „igri“ uspeva da iznese tu igru na ivici noža i prenese pažljivo skrojen lik.
NIKOLA: Timotijevićev Petar pre se dojmi kao oličenje jednog stanja, kao alfa-predstavnik jedne društvene niše, nego kao u potpunosti psihološki motivisan lik, što je i prirodno u scenariju u kom posmatranje miljea odnosi prevagu nad razvojem pojedinačnih likova. Petar uglavnom gravitira oko dva pola – izrazite napetosti, tj. otuđenosti, tj. promiskuiteta, u kontrapunktu sa potisnutom krhkošću − između kojih lebde neodređeni i neupečatljivi srednji karakterni tonovi. Timotijević je primer vrlo preciznog kastinga i još jednom demonstrira širinu svog glumačkog izraza, izlazeći na momente iz tipski opasnog i nasilnog mužjaka u kog su ga ukalupile domaće produkcije. Nasuprot markantnoj pojavi i izvrsnoj neverbalnoj glumi, Timotijević je manje ubedljiv u razmeni replika, a ta se artificijelnost verovatno može pripisati i samim dijalozima.
Kako biste pozicionirali film „Vlažnost“ u kontekstu domaćeg filma?
JELENA: Godina kada je film „Vlažnost“ premijerno prikazan, 2016. na polju domaće kinematografije donela nam je uspešne filmove poput filma „Otadžbina“ Olega Novkovića, filma „Dobra žena“ Mirjane Karanović, zatim „Jesen samuraja“ koji je izneverio ljubitelje bioskopskih repertoara i „Dnevnik mašinovođe“, koji je uz sve manjkavosti film koji domaća publika voli. „Vlažnost“, koji je iskorak u odnosu na dotadašnja ostvarenja i film „Panama“, takođe debitantski film Pavla Vučkovića, donose svežinu u estetskom izrazu i naraciji. „Vlažnost“ donosi svežinu u pogledu pristupa priči koju pripoveda. Estetski i narativno priklonjen je evropskoj školi filma što mu je, čini se, jedini najmanji zajednički sadržalac sa domaćim ostvarenjima, a posebno u kategoriji debitantski film budući da se izdvaja po svojoj zrelosti.
NIKOLA: Tematskim, žanrovskim i estetskim odmakom od korpusa srpskog filma 21. veka, „Vlažnost“ najavljuje novu struju koja pomera fokus sa sadržajem i tropima iscrpljenih komedija i socijalne drame obespravljenih na pseudo-žanrovski film sa ideološkim podtekstom i prečišćenom estetikom.
KATARINA: „Vlažnost“ predstavlja proširivanje scene srpske kinematografije u pravcu antonijevski-intimističkog i analitičkog filma. Ovaj film progovara o jednoj novoj generaciji u Srbiji, baveći se time šta je naša bliska istorija uradila njihovom stanju duha. Takođe je reč o ostvarenju koje po prvi put tretira jednu novu socijalnu klasu, zalazeći u milje koji srpski film do tada nije tretirao, i problematizujući njihovu duhovnu ličnu kartu. Hladna i otuđena atmosfera kojom ovaj film odiše se po prvi put pojavljuje u srpskom filmu, zadirući u deo stvarnosti koji se retko tretira u našoj kinematografiji.
