NASLOV FILMA: Ničije dete SCENARIO i REŽIJA: Vuk Ršumović ULOGE: Denis Murić, Pavle Čemerikić, Miloš Timotijević, Isidora Janković, Tihomir Stanić TRAJANJE: 95’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2014.
Debitantski igrani film Vuka Ršumovića „Ničije dete“ svetsku premijeru je imao na 71. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji u programu Nedelja kritike gde je osvojio tri nagrade – nagradu publike i dve nagrade žirija kritike. Priča inspirisana istinitim događajem o pronalasku dečaka u divljini a koji postaje žrtva ratnih sukoba, nagrađena je velikim brojem nagrada i međunarodnih priznanja, a do danas ostaje upamćena kao neverovatno potresna priča ispričana vrlo svedenim filmskim jezikom.
Film je podržan i od strane Filmskog centra Srbije.
Autori Filmoskopije Iva Leković, Jelena Jovanović i Nikola Radić analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.
MITSKI MOTIV DIVLJEG DETETA KAO PARABOLA RATA
O čemu govori film „Ničije dete“?
JELENA JOVANOVIĆ: Debitantski film autora Vuka Ršumovića „Ničije dete“ pripoveda o besmislu podela i krhkosti pripadanja. Neki ničiji protiv naših ničijih u sukobu za zemlju svačiju – ničiju. Za okosnicu svog višeslojnog ostvarenja autor bira istinit događaj – pronalazak divljeg dečaka 1988. godine u šumama Bosne i Hercegovine, nedaleko od Travnika, odraslog bez iskustva ljudskog ponašanja i jezika. Dečaka uče da postane čovek u ratnim godinama kada je ljudskost zaboravljena. Da li je biti čovek ono sa čime se Dečak, samo slučajno nazvan Haris, susreće? Jugoslavija tih godina kao lovište a ljudi (jedni za druge) plen. I ko je zapravo divlja zver?
NIKOLA RADIĆ: O odnosu između prirode i kulture, društvenim konstruktima, identitetu i empatiji.
IVA LEKOVIĆ: U okviru glavnog narativnog toka, koji prati detinjstvo i adolescenciju deteta-vuka, pronađenog u šumi, kome je nadenuto ime Haris Pućurica, možemo pronaći nekoliko tema, prisutnih manje ili više eksplicitno. U prvom planu je priča o odrastanju i preživljavanju, o napuštenosti, o prijateljstvu, kajanju. Film se bavi i pitanjem identiteta, individualnog i kolektivnog – blagoslovom oduzetog i kletvi nametnutog identiteta. Uverljivim narativnim elementima „Ničije dete“ takođe dočarava poslednje tragove nevinosti jedne umiruće epohe. Naposletku (ili bolje rečeno, uporedo sa svim navedenim), film govori o sudbini i prolaznosti, o Jugoslaviji, o ratu.
U jednoj rečenici opišite celokupan narativ ovog ostvarenja.
IVA: Film pripoveda o detetu koje je među vukovima odraslo u čoveka i vratilo se među ljude da umre kao vuk.
NIKOLA: Spoznajni put dečaka iz „divljine“ u divljini „civilizacijskih tekovina“.
JELENA: Čovek je čoveku vuk.
Šta biste definisali kao autentično u ovom ostvarenju u celini?
NIKOLA: Iako u okvirima svetskog filma moglijevska figura nije nova, Ršumović je dodatno razgrađuje smeštanjem u jugoslovenski kontekst. „Ničije dete“ tako se, osim na antropološkoj, čita i na nacionalnoj tj. etničkoj ravni. Dečak je Bošnjak jer je pronađen u blizini Travnika, Bošnjak će se zvati Haris jer je to tipično bošnjačko ime, Haris će biti primoran da se vrati u državu kojoj nije ni znao da pripada. Takvim nametanjem identiteta „odozgo“ sugeriše se apsurdnost podela na nacionalno-verskoj osnovi koja će nužnu kulminaciju dostići u ratnom krvoproliću. Ršumović ne poseže za lakim fabularnim rešenjima i protagonistu (i gledaoce) suočava sa sporim i mučnim procesom prilagođavanja zakonitostima stranog sveta. Nema kompromisa, čudotvornog pomaka preko noći kakav bi nam ponudila kakva holivudska bajka, a srećom ni naglašenog didaktizma u prikazivanju dualiteta priroda/odgoj.
IVA: Na planu narativa, čini mi se da je to način na koji je jedan dosta obrađivan, skoro pa mitski motiv divljeg deteta, upotrebljen kao parabola rata i raspada jedne zemlje. U jezičkom smislu, izvesnu autentičnost možemo sagledati u postepenoj gradaciji kratkih kadrova, krupnih planova i brzog tempa ka širim planovima uklopljenim u drugačiju vremensku i montažnu kompoziciju (montaža: Mirko Bojović).
JELENA: Film koji pripoveda o nemilosrdnosti dece, tako malih a satkanih od zlobe i nečistote, u kontrastu sa dušom koju ništa ovdašnje nije dotaklo (i uništilo) ni na trenutak nije patetičan. Pripovedati o nečem vrlo potresnom bez povišenog emotivnog tona izuzetno je umeće i doprinosi kvalitetu ovog snažnog filma.
Na koji način kontekst (pred)ratnih godina doprinosi glavnoj temi filma?
IVA: Glavna tema filma je u potpunosti integrisana u ono što je predratni kontekst, iako je najava jugoslovenske ratne drame diskretno provučena kroz ono što je glavni narativ filma. Asocijativno i intertekstualno, u samom naslovu možemo pronaći izvesnu analogiju sa filmom Denisa Tanovića „Ničija zemlja“ i ratnom tematikom. Zatim, tu je i inicijalno smeštanje priče na teritoriju Bosne i Hercegovine, ciklično kretanje narativa koje završava vraćanjem tom istom prostoru, koji i dalje ostaje centralna osa raspada Jugoslavije, identitetskih pitanja i ratnih razaranja. U suštini, ,,Ničije dete“ pripada korpusu onih domaćih filmova koji tokom poslednjih godina kroz lična iskustva i individualne sudbine tretiraju pitanje kolektivnih identiteta.
NIKOLA: Izbijanje rata scenariju služi kao pokretač radnje, vodi ka raspletu. Na značenjskom planu raslojava i produbljuje ključna pitanja odgoja, identiteta i Drugosti.
JELENA: Šta je to zversko u ljudima i koliko je ljudskosti u zverima? Odgovor na ovo pitanje, smeštanjem u kontekst ratnih sukoba naroda koji je do malopre živeo u miru sa komšijama, dobija na težini.
Kom žanru pripada ovo ostvarenje i zbog čega?
NIKOLA: Šire gledano, prilično je jasno da se film žanrovski pozicionira kao (istorijska) drama data u realističnom ključu dok bi u užem smislu „Ničije dete“ odgovaralo filmu o odrastanju. Okosnicu filma čine verodostojni događaji, u ovom slučaju inspirisani stvarnom pričom prikazani u precizno određenom društveno-političkom i istorijskom kontekstu. Iako posve atipično, Harisovo detinjstvo ispripovedano je hronološki i kroz karakteristične sastojke coming-of-age narativa: porodica (u Harisovom slučaju delimično supstituisana očinskom figurom vaspitača u izvedbi svedenog i pouzdanog Miloša Timotijevića), dom i škola, odnosi sa vršnjacima i pedagoškim osobljem, vršnjačko nasilje, igra i zaljubljivanje.
IVA: U pitanju je drama, sa elementima doku-fikcije, koju takođe možemo okarakterisati i kao film epohe. U tom kontekstu, ukupan mizanscen nosi dozu nostalgije, vidljivu kroz detalje, kao i kinematografija koja uspeva da evocira produkciju kraja osamdesetih.
JELENA: Čini se da autor bira dokumentaristički stil kako bi svedenost rediteljskog izraza ostavila prostor da ova potresna priča u svoj svojoj ogoljenosti na najbolji način dopre do publike. Žanrovski ova antiratna priča je najbliža potresnoj socijalnoj drami u jednom novom ruhu.
Koji biste aspekt ovog filma izdvojili kao najbolji?
NIKOLA: Sve komponente vizuelnog story telling-a, počevši od kadriranja, koje svoj pun potencijal ostvaruje u prvoj trećini filma (direktor fotografije: Damjan Radovanović), kao i upotreba gornjeg rakursa, nisko postavljena kamera i Harisova subjektivna tačka gledanja pretvaraju domsku sobu u zatvorsku ćeliju ili kavez u zoološkom vrtu, suptilno nam ali jasno dočaravajući skučenost, teskobu, klaustrofobičnost doma kao društva u malom, Harisovu Drugost. Tome treba pridodati čest i veoma uspeo fokus na detalje, od kadrova Harisove kože pod tušem do sečenja noktiju preko klikera, koji zahvaljujući brižnoj fotografiji postaju gotovo opipljivi.
Uočljivo je i da, koliko god deo okruženja prihvatio glavnog junaka, podsvesno sa njim i dalje postupaju kao sa životinjom. O tome najočiglednije svedoči scena u kojoj Harisa sa suprotnih strana dozivaju vaspitač i drug, koja neodoljivo podseća na pasaže u filmovima o odrastanju gde pas mora da odabere vlasnika. Svakako, faktor koji uvezuje i nosi film je gluma Denisa Murića, o kojoj će biti reči u nastavku.
IVA: Pored izvanrednog rediteljskog postupka, fotografiju (Damjan Radovanović) možemo izdvojiti kao jedan od upečatljivijih segmenata filma. Tu je i montaža, čiji kvalitet se ogleda u načinu na koji kompozicija pojedinačnih kadrova i njihovo vremensko trajanje odražavaju emocionalno stanje glavnog junaka.
JELENA: Svedenost. Mera. Možda još preciznije – suptilnost. Suptilnost u svim aspektima filma. Glumačka igra Murića utemeljena na tišini, realistični prikaz sporog napretka u socijalizaciji bez forsiranja filmskih punktova i rediteljski čist.
Da li film „Ničije dete“ donosi nešto drugačije domaćoj filmskoj produkciji? Šta?
NIKOLA: Svežu i iznijansiranu studiju karaktera. Nekonvencionalnu tačku gledišta.
IVA: Izvesno osveženje predstavlja to što su korišćena čisto filmska sredstva u izgradnji narativa, kao i način na koji su hronološki razjedinjeni delovi narativa uklopljeni u homogenu celinu putem pojedinačnih sekvenci koje se vizuelno utapaju jedna u drugu.
JELENA: Iako manipuliše poznatim terminima domaće kinematografije od kojih se ratna tematika najveći kliše film „Ničije dete“ se uzdiže i prevazilazi ih donoseći nam novu iskrenost, autentičnost i čistotu naracije. Film priča, na prvi pogled, lokalizovanu priču utemeljenu u našem etosu a opet komunicira nešto opšije i veće od (svih) nas.
Kako biste opisali glumačku igru Denisa Murića?
JELENA: Denis Murić se kao naturščik prvi put pojavljuje na filmu. Uloga Harisa je fizički i glumački izazov kom je mladi Denis itekako dorastao. Upečatljiva tišina dopunjena je igrom tela. Pregršt emocija jasno čitljivih samo iz pogleda uplašenog dečaka.
NIKOLA: Neobično zrelo i impresivno za debitantsku ulogu, ali Murićeva gluma se čini u potpunosti internalizovanom. Iz mesta na kojima bi izvođač manje vešt u neverbalnoj glumi verovatno zapao u karikaturu, Murić izvlači tanane nijanse. Pogledom, položajem tela, gestikulacijom i kretnjama, mladi glumac progresivno donosi mentalnu, emocionalnu i fizičku transformaciju lika, pritom ne gubeći iz vida relikte animalnog.
IVA: Mladi Denis Murić je izuzetno uspešno izneo vrlo zahtevnu ulogu, gotovo u potpunosti lišenu dijaloga. Filmom dominira tačka posmatranja njegovog junaka, dok njegova izvedba u potpunosti stoji u saglasju sa emocionalnim i mentalnim razvojem lika.
Za svaku pohvalu su i uloge Miloša Timotijevića i Pavla Čemerkića.
Da li pronalazite neke karakteristike ovog ostvarenja koje biste definisali kao slabije?
NIKOLA: „Ničije dete“ je rediteljski zaokružen i dramaturški solidno izveden uradak, ali nije bez mana. Recimo da je minimalistički filmski jezik, drag savremenom (istočno)evropskom arthaus filmu, svrsishodan i formalno minuciozno ostvaren. Harisovi susreti sa životinjama doimaju se međutim previše demonstrativnim, previše očiglednim a samim tim i suvišnim u less is more mizanscenu. Iako je jasna namera scenarista da se i sam jezik svede na osnovne činioce, jer se ovde pre svega radi o filmu mimike i pogleda, tela i neverbalne komunikacije, primetno je da dijalozima nedostaje životnosti svakodnevnog govora. Minimalistički soundtrack na momente se pokazuje delotvornim, ali uglavnom razvodnjava scene, oduzima im intenzitet. Potpuno odsustvo muzike i još ogoljenija zvučna kulisa možda bi osnažili neke delove filma.
IVA: Ono što može da se uzme kao slabija tačka jeste donekle klišeizirana reprezentacija bihejvioralnih obrazaca deteta-vuka u početnim segmentima filma. Stereotipnoj reprezentaciji podleže i predstavljanje srpskih izbeglica i bosanskih vojnika, premda reditelj uspeva ove segmente da postavi u kontekst koji može da zaobiđe dalju kritiku.
JELENA: Izdvojila bih samo to da je nedovoljno publiciteta pruženo filmu koji publici pruža toliko mnogo.
Po čemu bi film „Ničije dete“ mogao da ostane upamćen?
IVA: Film ,,Ničije dete“ bi svakako mogao da ostane upamćen (ako već i nije) kao jedno od najboljih debitantskih ostvarenja srpske kinematografije u protekloj deceniji.
NIKOLA: Po izuzetnoj interpretaciji Denisa Murića i kao savremen i ubedljiv odgovor srpske kinematografije na evropske arthaus tendencije sredinom druge decenije ovog veka.
JELENA: Debitantskoj požrtvovanosti, pripremljenosti, predanosti temi i skromnosti.
