O dugometražnom igranom debitantskom filmu Svetislava Dragomirovića, „Horizonti“, već smo pisali. O dugometražnom dokumentarnom verovatno ćemo tek pisati, mada se i u ovom tekstu njime bavimo. A na tek završenom 67. Martovskom festivalu, planiranom za prethodnu, a održanom ove godine, u takmičarskoj selekciji eksperimentalnog filma i video arta našao se Dragomirovićev kratkometražni eksperimentalni film „Živa crvena“.
„Možda su ga uvrstili u kategoriju eksperimentalnog filma zbog dramaturgije“ – kaže Svetislav, smatrajući, kao i ja, da je ovo pre svega dokumentarni film. „Tako kako si ga ti gledala, tako sam ga ja video pre nego što sam ga snimio. Nije mi bitno kakav je film, da li traje 60 sekundi ili 600 minuta, da li je dokumentarni ili igrani, bitno je da je film.“
Uvodna špica „Žive crvene“ predstavlja istovremeno i svojevrsni prolog, upečatljivo drugačijeg tempa u odnosu na ostatak filma i uz smenjivanje slow-motion-a i black screen-a prikazuje vrhunac postojanja, makar za života, jednog takmičarskog konja – konjsku trku. Ostatak filma gotovo u celini predstavlja postojanje jednog takmičarskog konja – nakon smrti.
„Ideja za film je nastala tako što sam pričao sa svojim sinom o dinosaurusima, kako su izumrli, pretvorili se u fosile i postali nafta koju i dan danas koristimo za pokretanje. Pričajući to, shvatio sam kolika je važnost jednog dinosaurusa koji je postao fosil, odnosno gorivo – svet ne bi postojao ovakav kakav jeste da nije bilo njih – možda bi bio bolji, možda gori, ali ne bi bio ovakav. Razmišljao sam kako bih mogao da napravim film o toj temi, a da ne bude o dinosaurusima jer ne mogu da ih snimim i došao sam do konja.“
Crno-bela slika i format 4:3 (kamera Strahinje Pavlovića) doprinose naginjanju ka eksperimentalnom, utoliko što nisu po pravilu zastupljeni u opservacionim dokumentarcima, kakav je „Živa crvena“. Međutim, za razliku od opservacionih filmova, koji se često koriste dugim i statičnim kadrovima, „Živa crvena“ je živa, nemirne kamere, iznenadnih zumova i brze montaže. Iako film prati jasnu hronologiju događaja, scene se povezuju asocijativno: hipodrom – štala – klanica – četkarska radionica – slikarski atelje, koristeći se u nekoliko navrata paralelnom montažom, kada se na primer kontrastno prepliću krvave i eksplicitne scene odstranjivanja kože i unutrašnjih organa sa posvećenim radom mirnih ruku radnice u četkarskoj radionici.
„Bio sam inspirisan stvaralaštvom španskog reditelja Viktora Erisa, Vlatka Gilića, uopšte celom školom dokumentarnog filma kod nas 60-ih i 70-ih, koji se tad nije smatrao eksperimentalnim. Za mene je to cinéma vérité – u filmu konkretno nismo imali apsolutno ni jednu intervenciju.“
Iako je film crno-beloj tehnici, krv u klanici jasno je crvena, a plamen jarko narandžast. Ovakav postupak nije novina uz najočiglednije primere „Šindlerove liste“ ili „Grada greha“, ali podvlači osnovnu ideju filma: „Priča i jeste o novom životu“, kaže Svetislav. Boja će se u filmu pojaviti još jednom – na licu slike Isusa Hrista u slikarskom ateljeu. Simbolika plamena, crvene boje i Isusa upućuje na novo rađanje, novi početak, nakon što slikar završi prethodni rad, stavlja novo platno u štafelaj. Zaokruživši priču o konju, „Živa crvena“ završava se prelaskom iz ateljea na polje i ždrebe koje nevešto poskakuje. Film na primeru konja i njegove sudbine govori o ciklusu života, smeni novog i starog, pretakanju jednog u drugo, o uvezanosti životnih procesa i živih bića u stilski i sadržinski upečatljivoj devetominutnoj vinjeti.
Svetislav se do sada, dakle, domaćoj publici predstavio i kao reditelj dokumentarnih i kao reditelj igranih filmova, rečju (ili dve) – filmski reditelj. U sličnom maniru i nastavlja:
„Za dve nedelje ulazim u snimanje igranog kratkometražnog filma. Na osnovu dve priče iz zbirke pripovedaka Lane Bastašić napisao sam scenario i krenuo da razvijam projekat. Kontaktirao sam je i ona se složila. I mene i nju interesuje odrastanje, porodica i trajne posledice, pozitivne i negativne koje odrastanje ostavlja.“
Sa druge strane, Svetislav je u fazi postprodukcije dokumentarnog dugometražnog filma, koji je podržan od strane Filmskog centra Srbije, a upravo dok pričam sa Svetislavom, projekat „I am people, I am nobody“ takmiči se i na East West Talent Lab.
„Film se bavi temom seksualnog poremećaja, odnosno egzibicionizma. Otac moje supruge je između ostalog bio i porno glumac, a penzionerske dane je odlučio da provede na Malti. Pošto ima izraženu seksualnost, počeo je da pati jer tamo nije uspevao da nađe partnere i okrenuo se pornografiji. Njegovo usamljivanje i okrenutost pornografiji počelo je da budi u njemu želju za drugačijom vrstom prikazivanja – počeo je da se eksponira u javnosti pred, uglavnom, maloletnicama. Biva uhapšen, sproveden, procesuiran. U zatvoru je već dvadeset i šest-sedam meseci i u nekom momentu je stupio u kontakt sa mnom, u želji da mu transkribujem telefonske razgovore. U tom trenutku sam prvi put saznao da je on u zatvoru i zbog čega. Isprva nisam želeo da učestvujem u tome, međutim dobio sam dvadeset i pet sati razgovora i nisam imao mira dok nisam preslušao sve to i shvatio da možemo da napravimo film.“
Svetislav kaže i kako je o ideji za film pričao sa protagonistom i njegovom sestrom, te da je odmah jasno stavio do znanja da se u toku rada na filmu, kao i u toku distribucije neće baviti pokušajima da protagonistu izbavi iz zatvora.
„Rečenica koja je mene najviše zaintrigirala je, pokušaću da je citiram „It made me feel alive and visible again“, međutim nakon tog osećaja nastupila je sramota, koju on istražuje upravo kroz te telefonske razgovore. Mislim da je ovo unikatna prilika da čujemo glas seksualnog prestupnika koji je svestan svog problema, bavimo se njegovim sagledavanjem tog problema, što on radi vrlo specifično, kroz objašnjavanje svoje biografije, trenutnih odnosa, odnosa u zatvoru.“
Slično kako je okarakterisana i „Živa crvena“, biće okarakterisan i „I am people, I am nobody“, kao eksperimentalni dokumentarni film. Međutim, deluje, makar na osnovu Svetislavovih reči, da epitet „eksperimentalni“ zaista i pristaje novom projektu.
„Kičma filma su telefonski razgovori i ispovedanja između njega i njegove porodice, a ono što je eksperimentalni deo je upotreba video materijala, za koji smo koristili uglavnom moje arhivske klipove sa raznih putovanja i sagledavanja sveta oko sebe. Ono što sam želeo da postignem time je da kreiram neku vrstu tačke gledišta koja može da liči na njegovu, kako on doživljava stočić, ljude u muzeju, ventilator, ili šta god drugo.“
Svetislav je ove godine bio i jedini predstavnik Srbije na prestižnoj radionici Berlinale Talents, gde se van formalnih, programom određenih radionica trudio da promoviše svoj novi projekat.
„U toku Talenata stupio sam u kontakt sa nekolicinom direktora fotografije koje sam zamolio da sarađujemo i to tako što bih im ja prezentovao izmontiranu verziju filma bez slike, samo zvuk. Želeo sam da istražim kako drugi ljudi, odnosno direktori fotografije reaguju na to što čuju, da li to u njima izaziva bes ili razumeju tog čoveka, da li bi voleli da ga ubiju ili plaču i kako sve te emocije prikazuju kroz kameru, tako da smo sad u procesu neke vrste dosnimavanja.“
Na pitanje kako očekuje da će se pogledi drugih uklopiti u već izmontiranu prvu ruku filma, Dragomirović kaže da ne očekuje suštinsko odvajanje.
„Napravio sam im mood tizer od nekoliko minuta, da bi videli okvire u kojima treba da deluju, ceo film bi trebalo da bude low quality footage, sniman telefonom, kamkorderom, što je bila ideja od početka i nema veze sa produkcionim uslovima.“
Svetislav kaže i kako slikom ne podvlači ono što se čuje u audio zapisu, već intuitivnim asocijacijama pokušava da prikaže drugi sloj priče. Ne očekuje da će asocijacije i metafore biti nužno shvaćene, ali pokušava da klipovima rastereti film, te u vrlo važnim trenucima razgovora prikazuje vrlo jednostavne kadrove, poput vožnje i puta.
„Kada pravim filmove čak i kada nisu dokumentarni unosim mnogo intimnog i svog. Pričam ovo sad tebi i ne krijem, ali se nigde u filmu ne spominje da sam ja kao reditelj njegov zet. Ovo iskustvo mi je pomoglo da dublje istražujem svoja osećanja prema ljudima. Njegovo otvaranje mi je pomoglo da pričam sa ljudima o nekim stvarima o kojima nisam ranije pričao, da se otvorim (što nema nikakve veze sa seksualnim poremećajima).“
Naposletku, Svetislav kaže da filmove pravi za – sebe.
„Malopre sam imao panel razgovor gde je prisustvovao i Radu Jude, govorilo se o tome kako se veliki broj mladih autora bavi time da napravi i prijavi scenario pogodan za određene konkurse i markete, a malo ko se bavi time da napravi film koji bi na kraju krajeva voleo da gleda. Pravim film zbog sebe. Autor je egoista i treba da pravi film onako kako bi on želeo da ga gleda – praviš film iz sebe, a ne za nekog. Pa ćeš onda naći još 1000, 2000, milion Svetislava, odnosno ljudi koji isto razmišljaju kao ti i koji će pogledati taj film. Želeo bih da moju karijeru i filmski opus čine filmovi koje volim, koje hoću da gledam i koje ću želeti da pokažem unucima jednog dana.“
