Nemanja Ćeranić (1990) je mladi filmski reditelj. Diplomirao je na katedri za montažu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), ali se najviše istakao rediteljskim radom. U početku je kao i većina njegovih kolega radio kratkometražne igrane filmove, da bi zatim dobio priliku da snimi i svoj debitantski dugometražni igrani „Volja sinovljeva” koji je podržan i od strane Filmskog centra Srbije. O nemogućnosti da se snimanje filma „Volja sinovljeva“ dovede do kraja, ali i drugim projektima, Ćeranić je govorio za Filmoskopiju.
Snimanje tvog debitantskog dugometražnog igranog filma „Volja sinovljeva” počelo je pre tri godine, a scenario je nastao 2014. godine. Koliko je teško u Srbiji snimiti debitantski film, u produkcionom smislu i zbog čega toliko dugo traje proces?
U mom slučaju je to dosta teže, zato što je u pitanju visoko stilizovan film u svetu bezakonja i ekološke katastrofe. Problem je bio što fondovi u regionu i Evropi slabo podržavaju filmove žanrovske orijentacije, a sredstva od Filmskog centra Srbije nisu dovoljna da bi se jedan takav film završio. Nadam se da ćemo u skorije vreme nastaviti taj projekat, možda bude prilike i za seriju.
Radio si kao reditelj na dosta serija, pomenimo samo „Grupu“ i „Švindlere“. Da li je snimanje dugometražnih filmova zbog neisplativosti postao hobi od kojeg se ne može živeti, a snimanje serija zapravo ono što čini život i povremeno snimanje filmova mogućim?
Na neki način da, ali to je zato što se filmovi snimaju jednom u tri-četiri godine. Sad smo u vremenu hiperprodukcije serija i zbog toga tu i ima više posla.
Izveštaji ukazuju da je prošle godine izašao veliki broj debitantskih filmova, a da je problem snimiti drugi i stvoriti kontinuitet. Da li već razmišljaš o drugom filmu?
Ja sam taj svoj „drugi film“ već snimio, tako da će to biti moj debitantski film. U pitanju je film „Lihvar“ koji prati priču zelenaša u jednom danu. Film je trenutno u postprodukciji. A „Volja sinovljeva“, ukoliko je završim, biće drugi.
Tvoji kratkometražni filmovi, „Soba smrti”, „Stočar”, bili su veoma zapaženi. Međutim, oni su rađeni za vreme studija ili u okviru fakulteta. Da li te i dalje zanima rad na kratkometražnom filmu? Čini se da mnogi reditelji, nakon što završe studije, prestanu da rade kratki metar, međutim da li misliš da kratki film ima mogućnost da dopre i do šire publike?
Mislim da je teže da dopre do šire publike. U tom smislu je zanimljivo raditi omnibuse. Jedino bih se na taj način bavio kratkim pričama.
Već od kratkih filmova, a i iz onoga što se moglo videti po snimljenim kadrovima u „Volji sinovljevoj” jasno je da neguješ osobenu estetiku. Deluje da ti je posebno blizak film osvete. Kad se govori o žanrovskom filmu, često se može čuti da tako nešto više ne postoji; da su žanrovi stvar istorije i konzervatizma. Šta ti misliš povodom toga?
Ne mislim da je tako. Svaki film mora da ima dobru priču, ideju i dobar scenario bez obzira da li je on žanrovski ili visoko umetnički. Reditelji su ti koji mogu da gaje afinitete, i da se profilišu. Odrastao sam na američkom filmu, najviše volim Novi Holivud, ali to ne mora da znači da sam zatvoren prema arthaus filmu. Južnokorejska kinematografije je po mom mišljenju najvitalnija kinematografija danas. Ali to već traje petnaestak godina.
U nekom ranijem intervjuu si rekao da se na FDU previše predaje arthaus film na režiji i da si upisao montažu, jer te više zanima američki film. Da li misliš da je potreban drugačiji kurikulum na FDU? Misliš li da je nešto zapostavljeno?
Mislim da je to sad izbalansirano, ali sigurno je da smo maštu zapostavili. Više se potenciraju neke društveno angažovane teme koje su u prvom planu, ili priče sa kojima su reditelj ili scenarista imali dodira u životu. Ne mislim da uvek mora da bude tako. Zašto bi recimo neki Ken Louč bio bolji od Zemekisa? Ili obrnuto.
U čemu je spona između režije i montaže? Gde nalaziš zajedničku tačku?
To apsolutno ide jedno sa drugim. Kao montažer mi je lakše da rešim određene scene na setu, pošto radimo u uslovima gde se često snima više od sedam-osam scena dnevno. Tako da nisam baš imao komfora da eksperimentišem, a da nisam razmišljao o montaži. Film „Lihvar“ sam snimio za 13 dana, zato što je jedino tako bilo izvodljivo, kako logistički tako i finansijski.
Navodiš često reditelja Voltera Hila kao inspiraciju. Njegovi filmovi delom pripadaju Novom Holivudu. Tokom dvehiljaditih pojavili su se brojni filmovi koji se oslanjaju na taj period, kao što je i film „Vozač“ (Drive, 2011) koji je režirao Nikolas Vinding Refn, a koji se oslanja na Voltera Hila i njegovog „Vozača“ (The Driver, 1978), a koji se, opet, oslanja na „Samuraja“ (Le samouraï, 1967) Žana Pjera Melvila. Zbog čega je tebi baš taj period inspirativan i zbog čega baš ti autori?
Privlači me najviše poetika i lepota tih filmova. Zanimljivo je da se svi ti filmovi bave na neki način „herojima“ koji su sa jedne ili druge strane zakona, i kako oni u tim okolonostima reaguju i menjaju se. To mogu biti i velike i male priče… Izdvojio bih recimo „Lopov“ (Thief) Majkla Mana, „Prijatelji Edija Kojla“ (The Friends of Eddie Coyle) Pitera Jejtsa, „Teška vremena“ (Hard Times) Voltera Hila, „Dublerka“ (Body Double) Brajana de Palme.
Za kraj, koje su teme koje te danas zanimaju? Da li na tebe utiču trenutne stvari, poput virusa, politike, ili je ono što te zanima neovisno od trenutka u kojem smo?
Naravno da sve to utiče, ali manje na kreativan rad kojim se bavim… Sa svojim scenaristom Strahinjom Madžarevićem radim i razgovaram svakodnevno o budućim projektima, to su uglavnom visokoestetizovani filmovi, koji su mešavina naše kulture i tradicije transponovani u žanrovski obrazac sa stilom novoholivudskog filma. Voleo bih da mi jedan od budućih projekata bude animirani film ili serija, upravo zato što je tu mašta beskonačna.
