Kritika filma Stric

NASLOV FILMA: Stric

SCENARIO: Andrija Mardešić, David Kapac

REŽIJA: Andrija Mardešić, David Kapac

ULOGE: Predrag Miki Manojlović, Ivana Roščić, Goran Bogdan, Roko Sikavica, Kaja Šišmanović

TRAJANJE: 104’

DRŽAVA: Hrvatska, Srbija

GODINA: 2022.

Osamdesete su vreme koje i dalje mnogi vezuju za period bezbrižnosti, jednostavnija vremena kada je sve bilo sporije, kada smo imali vremena za porodična okupljanja. Ili to barem tako predstavljaju starije generacije.

U toku su pripreme za doček gosta i svi ukućani su uznemireni i imaju svoja zaduženja, Mama (Ivana Roščić) priprema posuđe, otac (Goran Bogdan) je nacepao drva, sin (Roko Sikavica) želi da pomogne ali više odmaže i nervira majku. Stric (Predrag Miki Manojlović) stiže u Mercedesu 240D, donosi poklone za Božić, počinje praznični ručak.

Postajemo svesni da je sve iluzija kada se začuje zvuk ajfona, za koji se u trenutku može pomisliti da dolazi iz projekcione sale ili susedne sobe, u zavisnosti od toga gde se film gleda, ali zapravo dolazi iz stričevog džepa. On obavlja poziv, koji porodica ne čuje, a zatim odlazi. Sledećeg dana se vraća i Božić se ponovo slavi. Kad je prvi trenutak kad se oseti da nešto nije u redu? Možda kada se vidi da se Božić slavi u kući okruženoj zelenilom? Kada se parčad slomljenog tanjira povlači po podu duže nego što je potrebno, ispuštajući prodoran, neprijatan zvuk? Kada vidimo jaku bradu i brkove sina koji se ne mogu do kraja izbrijati? Kad primetimo da ćurka nije dovoljno pečena? Koliko smo osetljivi na neprijatnost?

Od samog početka filma, autori se služe svim mogućim sredstvima (sporo kretanje kamere, prenaglašeni zvučni efekti, skoro voajerski uglovi posmatranja likova u njihovom okruženju) da naoštre čula gledaoca. Kad se udica zagrize, počinje mučenje.

Slavljenje Božića je nedovoljno dobro uvežbana ili iscrpljujuće preigrana predstava za jednog čoveka, koji ujedno igra strica, odnosno rekonstrukcija Božićnog slavlja koje je on doživeo kao dečak. Koristeći performans kao terapeutsko sredstvo, stric želi samo jedan miran Božić, onakav kakvim ga se on seća. Stric postaje otelotvorenje nostalgije. Svi su artefakti prisutni – odeća, VHS kasete, radio i muzika, ali ljudi koji igraju porodicu tu su protiv svoje volje i, razumljivo, ne mogu da ispune svaki ugovoreni, ali i svaki novi stričev hir.

Stric je naizgled mešavina Zabavnih igara (Funny Games, Mihael Haneke, 1997), Dana mrmota (Groundhog Day, Harold Ramis, 1993) i serije Proba (The Rehearsal, Nejtan Filder, 2022-). Nasilje, pre svega psihičko, u većini slučajeva je sastavni deo porodičnog života. Svakim danom se stiže dalje u rekonstrukciji slavlja, mada nam je nepoznato koliko je prošlo od prvog pokušaja. Porodica se međusobno hrabri da nastavi da živi u datim okolnostima i dok stric nije sa njima. Vremenom postaje jasno da su pomireni sa životom u datim uslovima i to je užasavajuće shvatanje. Umesto da spremaju plan izbavljenja, vežbaju replike i pripremaju scenografiju i rekvizite. Iako se u međuvremenu sazna uslov njihovog zatočeništva, očev nihilizam i sinovljeva opsednutost masturbacijom već ih dugo drže neaktivnim, naspram majke koja najčešće, pitanjima izvan dogovorenih okvira, započinje konfliktne situacije.

Budući da glumci igraju zatočene ljude koji takođe glume, težak je zadatak izbeći pleonazam i karikature prilikom performansa za strica. Pa ipak, nema preglumljivanja, čak ni kada u jednoj od rekreacija proslave otac preuzima replike sina. Bogdan i Sikavica uspevaju da pronađu i iskoriste seme apsurdnog humora, dok Rošić minimalnim sredstvima stvara uverljiv lik žene koja bi pobegla od svega, da ne postoji strah od gubitka onoga do čega joj je najviše stalo. Kada se klupko odmota do kraja, tek tad vidimo da je njena kreacija kičma ne samo porodice, već i celog filma. Manojloviću polazi za rukom da psihotičnu osobu prikaže bez preterivanja. Dobro vođen i vešto napisan lik strica najstrašniji je upravo u svojoj nepredvidivosti.

Direktor fotografije Miloš Jaćimović tokom scena Božićnog slavlja često mali deo plana drži u fokusu, ne nužno da bi pridao značaj jednom elementu, već više da bi ostvario tunel-percepciju. Korišćenjem ovakve perspektive publici se stavlja „oglav“: i ona je prisutna na slavlju i deli kolektivnu perspektivu zatočenih.

Stric je dakle spreman da protagoniste i publiku drži kao taoce sve dok kolektivno ne priznamo da nam je dosta površnog znamenja jedne dekade. Film takođe pokušava da nas što duže zadrži u osamdesetima, jer i sami znamo šta sledi nakon toga, dok svet u duhu ciklične mode bude istraživao devedesete. Nespremni za čist konzumerizam bez buđenja traume, možda ćemo i sami poželeti makar još jedan – ma koliko bolan – Božić sa stricem.

(Naslovna fotografija: FAF promo.)