Strahinja Madžarević je scenarista čiji rukopis obećava unikatan autorski glas koji će tek obogatiti domaću kinematografiju. Njegov dugometražni debi, „Lihvar“ u režiji Nemanje Ćeranića imao je premijeru na ovogodišnjem 49. izdanju FEST-a i nagrađen je prestižnom Nagradom „Milutin Čolić“. Madžarević sa Nemanjom Ćeranićem sarađuje još iz studentskih dana, a njihovo zajedničko delo, „Volja sinovljeva“, film koji je u većem delu snimljen, tek treba da ugleda svetlost dana. Strahinja se dokazao i na malim ekranima, kao jedan od scenarista serije „Grupa“, a ove jeseni ćemo gledati i seriju „Crna svadba“ čiji scenario takođe potpisuje. Scenarista je i novog ostvarenja Nemanje Ćipranića „Štelovanje“ koji je dobio podršku na nedavno završenom konkursu Filmskog centra Srbije.

Pre svega, čestitam na nagradi „Milutin Čolić“ na ovogodišnjem FEST-u. To je velika čast i verujem da je za mladog autora odličan vetar u leđa. Šta za tebe znači nagrada za prvi dugometražni film koji si radio?

Hvala u ime cele ekipe filma. Nagrada na FEST-u je vrlo značajna za autorsku ekipu jer je „Lihvar“ rađen van sistema i ova nagrada je dokaz da u Srbiji filmovi mogu da se snimaju na drugačiji način. Ona je ohrabrenje ne samo za nas već i za ostale ljude koji će možda početi da traže alternativne načine za finansiranje filmova.

„Lihvar“ je u najvećoj meri žanrovsko ostvarenje a ipak sa sobom nosi upečatljiv ukus naše stvarnosti, provučen kroz drugačiji filmski „filter“. Šta za tebe znači žanr? Koliko on dopušta a koliko ograničava tvoj rukopis? Kako gledaš na to razdvajanje autorskog i žanrovskog filma? Da li smatraš da je ova podela isključiva ili vidiš put ka izuzecima koji govore „na oba jezika“?

Mislim da je ova podela u samoj svojoj suštini pogrešna jer kada je termin autora uveden on se odnosio na režisere koji su radili žanrovske filmove. Ne bih razdvajao te dve stvari jer i arthouse filmovi su žanr − svi ti filmovi imaju određene kodove i zajedničke osobine, oni liče jedni na druge isto onoliko koliko su horori ili vesterni slični među sobom. Da ne dužim o tome, žanr je za mene sloboda gde ne osećam nikakva ograničenja.

Kreativni odnos scenarista-reditelj je jedan od najkompleksnijih u filmskoj umetnosti. Kakva je tvoja saradnja sa rediteljima?

Imam sreće da radim sa režiserima koji razmišljaju slično kao ja. Možda je to zato što se zovu Nemanja Ćeranić i Nemanja Ćipranić. Proces nije komplikovan. Prvo idu razgovori, onda radovi u fazama od sinopsisa do scenarija sa stalnim komentarima režisera za svaku verziju teksta u bilo kojoj fazi rada. Raspravljamo o raznim stvarima i pokušavamo da nađemo zajednička rešenja. Obavezno bude svađe u kojoj na kraju stalno pobedi režiser.

Film je u svojoj srži narativna umetnost te je priča ono što ga pokreće, ono iz čega sve polazi. Pozicija scenariste je jedna od krucijalnih za filmsku umetnost. U scenariju je temelj svakog filma, odnosno „koren“ priče iz koje film nastaje. Kako ti doživljavaš poziv scenariste?

Slažem se. Uvek je bilo i uvek će biti – scenario je glavna stvar u filmu. Da postanem scenarista uticalo je dugogodišnje razmišljanje na temu: šta je najbolje da čovek bude u životu? Shvatio sam da je sigurno najbolje biti fudbaler, onda pevač i na trećem mestu scenarista. Ipak, scenarista ima prednost koja se ogleda u tome da ne mora da izlazi iz kuće (što mi odgovara) i sve može da radi ležeći (što mi još više odgovara). Sebe doživljavam kao guslara koji ide svojim putem i za publiku priča stare priče.

„Lihvar“ je imao bioskopske premijere i bioskopski život, što je ovom periodu veliki uspeh i sreća. Kakav je osećaj gledati svoj film na velikom platnu? Da li će bioskop preživeti?

Gledati svoj film u bioskopu je najbolji osećaj na svetu, to je spoj sreće i ponosa kao da si proterao okupatora iz svoje zemlje. Samo se bojim da neću imati još puno prilika da to ponovo osetim. Bioskopi igraju u nadoknadnom vremenu drugog produžetka.

Na nedavno završenom konkursu Filmskog centra Srbije, Nemanja Ćipranić i ti ste dobili sredstva za novi film „Štelovanje“. Šta možeš da kažeš o ovom novom projektu?

„Štelovanje“ je triler sa ekološkom temom. Ne bih puno o tome jer sam iz iskustva (i svog i Ćipranićevog) naučio da nije dobro najavljivati film koji nije ušao u proces montaže.

Iz pozicije scenariste, ali pre svega mladog domaćeg filmskog autora, kako vidiš situaciju u domaćoj kinematografiji danas?

Meni je najvažnije da sam se zajedno sa Nemanjom Ćeranićem upisao u srpsku kinematografiju. Šta god dalje da bude ja ću biti srećan. Zbog velikog razvoja televizijskih serija situacija je sjajna, postoji ogroman izbor i žanrovska raznolikost što je najbolji temelj za razvoj i profilisanje autora.

Filmska kritika je duboko povezana sa bioskopskim iskustvom i samom institucijom. Kako na tebe kao na filmskog autora utiče filmska kritika? Šta misliš o njenoj relevantnosti danas?

Kritika na mene utiče na sledeći način. Kada je pozitivna, mislim da je osoba koja je pisala kritiku veliki znalac i želim da joj bacim kosku, a kada je negativna, želim da kritičaru bacim ciglu na lobanju.

Postoji poplava sadržaja i zato su kritike, prikazi i recenzije od velikog značaja. Imamo više dobrih portala, blogova i naloga na društvenim mrežama u čijem je fokusu analiza filma i kritika. Ono što bih ja voleo da vidim su par stručnijih Jutjub (Youtube) kanala koji bi se na srpskom jeziku bavili aktuelnom filmskom i TV produkcijom (svetskom i našom) kao i ostvarenjima iz istorije filma.