Knjiga „Malo iznad tla – Srđan Karanović o svojim filmovima“, autora Stefana Arsenijevića, koja se u počekom godine pojavila u knjižarama, privukla je ogromnu pažnju filmofila. Tokom proteklog vikenda dva režisera, Srđan Karanović i Stefan Arsenijević, bili su učesnici programa kojim je obeleženo dve godine od osnivanja Audio-vizuelnog centra Republike Srpske koji je sa Filmskim centrom Srbije izdavač ove knjige.

„Najveći utisak mi je zaista veliki broj mladih ljudi sa kojima smo se sreli. Oni su aktivno učestvovali u razgovoru, postavljali zanimljiva i kompetentna pitanja. S jedne strane, bilo je divno videti da Karanovićevi filmovi odlično komuniciraju i sa tom generacijom, a s druge strane, bila je dragocena prilika da i ti mladi ljudi čuju od Karanovića kako razmišlja o svojim filmovima i režiji“, utisci su koje Arsenijević nosi iz Banjaluke gde je prikazan i njegov film „Strahinja Banović“ kao i restauriranja verzija Karanovićevog „Mirisa poljskog cveća“.

Sa Stefanom smo između ostalog razgovarali i o tome kako je nastala ova knjiga i šta je u njenom nastajanju bilo najizazovnije. 

Zašto baš Srđan Karanović? Koji film te je privukao njegovom opusu i kad se to dogodilo? 

Mislim da je prvo Karanovićevo ostvarenje koje sam gledao bila serija „Grlom u jagode“. I odmah sam osetio jaku povezanost sa njom. Ta duhovitost, gorko-slatki ukus života na ovim prostorima, ambivalentne emocije.

Gledao sam je kao tinejdžer, u reprizama na televiziji tokom 90-ih. U tom trenutku se Jugoslavija, zemlja u kojoj se dešava serija, krvavo raspadala, oko mene je bio haos, a ja sam u toj seriji nalazio utočište i smisao. I, uprkos tome što sam rođen mnogo posle vremena o kojem serija govori, osećao sam nostalgiju. Jer je to serija o nama, našem mentalitetu, o jednoj građanskoj porodici sa kojom sam lako mogao da se poistovetim. Tako sam prvi put došao u kontakt s Karanovićevim delom, a posle sam, naravno, gledao i njegove filmove. 

Kasnije sam Karanovića upoznao na fakultetu. Predavao mi je režiju na drugoj godini na FDU. Pred kraj studija me je preporučio slovenačkom producentu Juriju Košaku koji je tražio mladog reditelja za jedan kratki igrani film. Điđino poverenje i podrška tokom rada na tom filmu mi je jako značilo. Taj film, „(A)torzija“ je doživeo veliki svetski uspeh. Dogurali smo i do dodele Oskara sa njim. Od tada smo prijatelji. Dakle poznajemo se četvrt veka. Nije malo. 

Kada i kako je nasatala ideja da sarađujete na ovoj knjizi i kako taj proces izgledao?

Mi smo već sarađivali na jednoj knjizi. Sa Majom Medić sam 2015. priredio knjigu „Grlom u jagode – 40 godina serije“. I tu su počeli prvi razgovori o ovoj knjizi. Karanović je predložio da je radimo. On nije želeo klasičnu monografiju, već da to bude živa reč, svedočanstvo iz prve ruke, dijalog između dvojice kolega i prijatelja. 

Naravno da sam osećao veliku odgovornost. Spremao sam se temeljno, gledao sve filmove, čitao novinske članke iz tog doba i izučavao relevantne knjige. Srećom, već nakon prvog razgovora imao sam osećaj da smo našli dobru meru i da znam kuda idemo. 

Razgovori su vođeni u rasponu od dve godine, hronološki, detaljno, film po film i na kraju sam imao preko trideset sati materijala čiji je destilat ušao u knjigu. Beskrajno sam zahvalan Karanoviću na poverenju i na otvorenosti i iskrenosti tokom naših razgovora. Zahvalan sam Filmskom centru Srbije kao izdavaču, uredniku knjige Miroljubu Stojanoviću na velikoj podršci i posvećenosti od samog početka, kao i Borutu Vildu koji ju je izvrsno dizajnirao. 

Šta knjiga tačno sve obuhvata i koji aspekt je bio najzahtevniji? 

Knjiga obuhvata jedanaest razgovora o Karanovićevim dugometražnim filmovima, uključujući i seriju „Grlom u jagode“ koju on smatra filmom u nastavcima i koja je jako važna za njegovo stvaralaštvo. Ova knjiga je svedočanstvo iz prve ruke o tome kako su nastajali filmovi koji svi spadaju u klasike naše kinematografije. Ali pošto je društveno-istorijski aspekt u ovdašnjim, večno turbulentnim vremenima, uticao i na nastanak ovih filmova, knjiga može da se čita i kao pogled na poslednjih 50 godina na našim prostorima, iz jednog veoma ličnog i posebnog ugla. 

U celom tom procesu, meni je najuzbudljivije bilo da sagledam njegov opus kao celinu. Da shvatim kako su filmovi nastajali, zašto baš tim redom, kako je prethodni uticao na sledeći… 

Karanović je kao autor neuhvatljiv. On svakim sledećim filmom pokušava da iznenadi i sebe i druge. U svakom filmu pokušava da bude drugačiji i svaki od njegovih filmova zahteva da pronađete novi ključ za iščitavanje. Na primer, nakon serije „Grlom u jagode“ snimio je veoma anarhistični i eksperimentalni „Miris poljskog cveća“, da bi odmah potom režirao klasičnu adaptaciju romana „Petrijin venac“, a zatim savremenu dramu „Nešto između“.

Karanović izmaštava sasvim nove poetike iz filma u film, igra se, istražuje svoje mogućnosti, a često i mogućnosti filma. U takvom opusu, izazov je bio pronaći zajedničku nit koja povezuje filmove. Jedna od stvari koja je konstantna u njegovoj filmografiji je da su Karanovićevi filmovi duboko ukorenjeni u našu kulturu. Ne možete zamisliti da se dešavaju negde drugde. Njegovi filmovi dubinski i iz različitih aspekata pokušavaju da sagledaju naš mentalitet, naše protivrečnosti, naše snove i zablude. I verujem da su upravo zbog toga i danas i voljeni i relevantni. 

Kako ti se čini dosadašnja književna produkcija FCS-a? Šta bi izdvojio od naslova?

Očaran sam knjigama Branka Vučićevića koje je FCS objavio poslednjih godina. To je zaista uzbudljiv, antologijski poduhvat, beskrajno važan za našu kulturu! Takođe, u poslednje vreme je izašlo nekoliko veoma važnih knjiga o scenaristici, koje su sjajna osnova svakog ozbiljnog bavljenja filmskom dramaturgijom. Tu mislim na Voglerovo „Piščevo putovanje – mitska struktura za pisce“, „Priručnik za pisce scenarija“ Sida Fildsa, ali i knjigu Blejka Snajdera „Spasi mačku“. 

O kom još reditelju bi želeo da napišeš knjigu poput ove o Karanoviću?

Ima priličan broj kolega koji me inspirišu i sa kojima bih rado na ovaj način razgovarao, ali sada je vreme da se posvetim svojim filmovima. 

Đorđe Bajić

Foto: AVCRS