NASLOV FILMA: Ad Astra SCENARIO: Džejms Grej i Itan Gros REŽIJA: Džejms Grej TRAJANJE: 123’ GODINA: 2019. ZEMLJA: SAD
Minuli rad reditelja Džejmsa Greja se još od debitantskog filma visoko kotira kod kritike, stoga su njegovi filmovi gotovo standardno prisutni na najvećim filmskim festivalima, dok je reditelj stekao status jednog od retkih autora u savremenoj, američkoj kinematografiji. Novi film američkog reditelja – Ad Astra, trenutno se nalazi na bioskopskom repertoaru širom sveta, nakon premijere na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji. Iako poprilično hermetičan, u pitanju je jedan od boljih filmova ove godine, koji je donekle naišao na odobravanje kritike, ali i razočaranje šireg auditorijuma. Sasvim sigurno, većinska publika, vrlo verovatno nepoznajući rad Džejmsa Greja, od filma ovog budžeta, ovog žanra i sa jednom od najvećih filmskih zvezda današnjice (Bred Pit), očekivala je nešto pitkije, komunikativnije i donekle, može se reći, dinamičnije.
Paradoksalno, u današnje vreme remake-ova, sequel-a i reboot-ova, jedan od originalnijih filmova ove godine, takođe je adaptacija; ali, za razliku od pomenutih, scenario za Ad Astru, nastao je po klasiku svetske književnosti – Srce tame, Džozefa Konrada. Roman Srce tame je više puta interpretiran u popularnoj kulturi i umetnosti, od čega se, naravno, ističe scenario Džona Milijusa za film Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole, da je gotovo postao dramaturški obrazac po kome nastaju romani, filmovi, komadi, radio drame i video igre. Grejeva adaptacija je začuđujuće bliža romanu od većine drugih interpretacija, iako je u pitanju SF film, čija se radnja većinski odvija u svemiru.
U bliskoj budućnosti, nakon neobjašnjivog incidenta usled kog je zamalo poginuo, Roj Mekbrajd (Pit), astronaut čiji puls ne raste preko osamdeset otkucaja u minuti, čak ni kada se nađe u slobodnom padu sa ivice stratosfere, dobija misiju da pronađe svog (u svemiru davno nestalog) oca Kliforda (Tomi Li Džouns). Za Kliforda, takođe astronauta, postoje osnovane sumnje da je ipak živ i negde u okolini Neptuna i da je neposredno odgovoran za incident u kome je Roj umalo poginuo. Ne samo to, već Kliford svojim postupcima može dovesti celu planetu Zemlju u opasnost. Već u prvih nekoliko minuta filma, Grej precizno, ali suptilno postavlja glavni konflikt i temu ovog filma, odnosno problematičan odnos između oca i sina. Naime, ubrzo saznajemo da je Kliford jedan od najvećih pionira putovanja u svemir svih vremena, kao i da je Roj bio tinejdžer kada je Kliford otišao na misiju sa koje se nikad nije vratio. Lako shvatamo da je Roj za ovu misiju izabran od nadređenih, ne na osnovu svojih predispozicija, kojih ima na pretek, već isključivo zato što je Klifordov sin, te se komanda uzda da će on moći da urazumi svog oca. Dakle, protagonista odlazi na misiju od koje zavisi budućnost čovečanstva, ali taj veliki zadatak dobija na osnovu okolnosti koja mu je obeležila ceo život, te Roj, po ko zna koji put ostaje u senci svoga oca. Kompleksno osećanje istovremene inferiornosti prema mitskoj slici odsutnog oca i emotivne praznine usled njegovog odsustva se razvija tokom filma. Ali, Grej odmah stavlja publici do znanja da je u pitanju intimna priča o odnosu između oca i sina, te i da će put kroz svemir biti, pre svega, introspektivne prirode.
Ono što odlikuje ostatak narativa, jeste odluka Greja, slično poput i odluke Frensisa Forda Kopole pre njega, da ovo putovanje bude snoliko. U više navrata, Grej ostavlja prostora publici da se zapita šta je stvarnost, a šta projekcija emotivno uzdrmanog protagoniste. Jedan od boljih primera za to je lik Tomasa Pruita (Donald Saderland). Nekadašnji kolega Rojevog oca, neobjašnjivo, gotovo neuverljivo, biva uveden u priču kao neka vrsta mentora glavnog junaka. Reditelj se sve vreme poigrava sa publikom, ostavljajući da sami procenimo da li je u pitanju stvarna osoba ili samo projekcija protagoniste. Međutim, možda i najbolji primer, sa kojim se može povući precizna paralela i sa knjigom Srce tame, ali i filmom Apokalipsa danas, jeste napad besnih babuna na glavnog junaka, u napuštenoj svemirskoj stanici. Ova uzbudljiva epizoda, po mnogo čemu podseća na čuvenu scenu sa tigrom iz filma Frensisa Forda Kopole. Ovaj, snoliki pristup, ne ogleda se samo u narativu, te tako, kao što je Kopola želeo da džungle Jugoistočne Azije oboji neonskim svetlima diskoteka Los Anđelesa, tako i fotografija Hojta Van Hojtema u mnogo čemu doprinosi ovom doživljaju. I ne samo tome, budući da je fotografija jedna od jačih strana ovog filma.
Možda najveći propust filma jeste jedna vrsta neodređenosti i rasplinjavanja koja raste proporcionalno sa trajanjem filma, sve do emotivnog razrešenja, koje je vredelo čekati. Sa druge strane, poprilična žanrovska neodređenost, ili bolje reći raznolikost, daje posebnu vrednost ovom filmu. Ad Astra na momente zaista podseća na žanr horora, što je pre svega postignuto rediteljskim tretmanom svemira, koga reditelj smatra veoma opasnim i neprijateljski nastrojenim prema čoveku.
Bred Pit briljira u ulozi zatvorenog, usamljenog i svedenog astronauta Bišopa, koji se tokom filma postepeno i suptilno menja i otvara prilikom oslobađanja od očeve senke. Tomi Li Džouns, u ulozi Pitovog oca, ne zaostaje previše za njim i pravi upečatljivu ulogu u samo nekoliko scena, dok je minijatura Donalda Saderlenda podsetnik zašto je kanadski glumac imao veliku karijeru.
Ad Astra ili na latinskom do zvezda ili ka zvezdama, možda na neki način poručuje gde i u kom žanru bi trebalo najveći reditelji današnjice da se okušaju. Iako su i dalje prva asocijacija na vrhunac ovog žanra filmovi poput Solarisa ili 2001: Odiseja u svemiru, skorašnji filmovi Život među zvezdama, Kler Deni, Gravitacija Alfonsa Kuarona i sada novi film Džejmsa Greja, pokazuju da je svemir i dalje neistražen, ali adekvatan prostor za ispitivanje ljudske prirode.
