Kritika filmova Snajka: dnevnik očekivanja i Što da se radi?
Dokumentarni filmovi Snajka: dnevnik očekivanja (Tea Vidović Dalipi, 2023, Hrvatska, Italija, Kosovo*, 75’) i Što da se radi? (Goran Dević, 2023, Hrvatska, 79’) prikazani su na minulom festivalu Slobodna Zona, u okviru programa Prva dva koraka, odnosno Horizonti Balkana. Oba ostvarenja su na festivalu i nagrađena – Tei Vidović Dalipi pripalo je posebno priznanje u pomenutoj kategoriji, dok je film Gorana Devića dobitnik specijalne nagrade u regionalnoj selekciji.
Snajka: dnevnik očekivanja je debitantski film kojim je Vidović Dalipi odvažno uperila kameru u sopstveni život i prikazala iskustvo žene koja stupa u bikulturalni i birasni brak. Venčanjem Tee, sociološkinje i Hrvatice, i Mirsada Dalipija, muzičara i Roma sa Kosova, započinje autorkino desetogodišnje beleženje svakodnevnih porodičnih situacija, pri čemu su one tako odabrane da prikažu proces uzajamnog prilagođavanja dvoje supružnika kulturološkom mirazu onog drugog. Naslovom, a onda i uvodnom karticom kojom objašnjava jezičku neprevodivost patrijarhalnih implikacija reči snajka, Tea Vidović Dalipi usmerava na poziciju iz koje pristupa prikupljanju materijala. Filmski zapis služi kao dnevnički, čime ostvarenje postaje introspektivno i izrazito intimno. Ovo je pre svega predočeno pažljivim odabirom kadrova, pa kamera neretko biva u Teinim rukama ili pak, pozicionirana tako da sa minimalne daljine beleži Mirsadove reakcije. Neki od razgovora su čak snimani u krevetu, čime pušta gledaoca u privatne i najličnije sfere dvoje supružnika. Psihološki uvid u autorkino iskustvo dodatno je postignut voice-over naracijom tokom koje ona čita zapise iz svog dnevnika, a koja ujedno služi kao sredstvo u strukturisanju toka filma. Ipak, taj je postupak sproveden nekonzistentno, pri čemu su uvek dati samo dan i mesec, pa precizna i uočljiva struktura izostaje, što biva kontradiktorno idejnoj kompoziciji filma kao dnevnika. Da je materijal nastajao tokom višegodišnjeg perioda postaje jasno tek kada Tea i Mirsad dobiju kćerku, pa njeno odrastanje sugeriše protok vremena.
Iako dominantno zadržava ličnu perspektivu, Tea Vidović Dalipi uspeva da prikaže ne samo individualno suočavanje sa novom životnom ulogom i nepomirljivim očekivanjima koje ona donosi, već i iskustva surpuga Mirsada, koji i sam prolazi kroz proces adaptacije i asimilacije u novu kulturnu sredinu. U onoj meri u kojoj joj to odabrana pozicija dopušta, Tea pruža i delikatan prikaz onoga što Mirsad doživljava kao pripadnik manjinske grupe, te njegovog suočavanja sa diskriminacijom i rasizmom. U te svrhe, međutim, njihovi razgovori u pojedinim situacijama gube na prirodnosti, s obzirom na to da Tea pomalo usiljenim „replikama“ nastoji da podstakne željeni tok dijaloga. Ipak, u većini odabranih scena, autorka zadržava autentičnost u portretisanju svog supruga, ne manipulišući pritom patosom ili pak stereotipnim profilisanjem pripadnika određene manjine. Rođenjem kćerke Fride, Tea i Mirsad, a time i Snajka: dnevnik očekivanja, okreću se preispitivanju porodičnog nasleđa u roditeljskim šablonima. Jedna od najdužih sekvenci u filmu je ona u kojoj dvoje supružnika vode žustar razgovor o budućim načinima obrazovanja i vaspitanja. Na taj način, autorka vešto produbljuje osnovno pitanje kulturoloških očekivanja, pretvarajući film u verodostojan, dakle slojevit prikaz onoga što ista podrazumevaju. Time, dalje, pažljivo obrađuje lokalne specifičnosti i, kroz njih, opšte, univerzalne dileme.
Velikim životnim promenama, no u nešto drugačijem kontekstu, bavi se i Goran Dević u Što da se radi?, igrano-dokumentarnom ostvarenju nastalom tokom desetogodišnjeg stečajnog postupka hrvatske Tvornice željezničkih vozila Gredelj. Već prvi kadrovi kao glavnog aktera ističu Željka, šefa sindikata i rukovodećeg kriznim štabom u fabrici, oformljenim nakon što je jedan od radnika izvršio samoubistvo. Beležeći turbulentan period i reperkusije političkih zbivanja iz Željkove perspektive, Dević na idiosikratičnom primeru vešto i nenametljivo kreira prizmu kroz koju se nazire čitava ideološki dezorijentisana klasa.
„Stečaj je obračun sa prošlošću. Imate pravo da se obračunate sa prošlošću“, reči su stečajnog rukovodioca sa početka procesa koje upućuje okupljenim radnicima čija je budućnost neizvesna. Devet godina kasnije, po završetku procesa i prodaji TŽV Gredelj, Dević to pravo i sprovodi metafilmskim postupkom kojim, u drugom segmentu, prikazuje radnike koji na improvizovanom platnu u napuštenoj fabrici gledaju materijal prethodno dat u filmu. Uplakani, okupljeni u izgubljenoj fabrici, bivše kolege potom iznose lična iskustva i poimanja onoga što su proživeli proteklih godina. Izmeštanjem iz Željkove perspektive i ukazivanjem na sudbine drugih radnika, Dević otvara prostor u kojem se otkrivaju, često zanemarene, identitetske implikacije kapitalističkog modela. Implicitno, njihove izjave i reakcije održavaju pitanje odnosa prošlosti i budućnosti, karakteristično za one zatečene u procesu (jugoistočnoevropske) tranzicije: nakon više od 30 godina u jednoj fabrici (u jednoj državi i jednom sistemu), šta uraditi i kako se okrenuti budućnosti kada ta prošlost, na kojoj je jedna generacija (jedna klasa radnika) izgradila životni smisao, postane samo gomila zapuštenih ideala?
Što da se radi? završava se koreografisanim performansom bivših radnika TŽV Gredelj unutar napuštene, razrušene fabrike dok rukuju fantomskim mašinama. Kadrove prati upečatljiva horska kompozicija Adamov plač Arva Perta, čiji su taktovi takođe deo uvodne scene radnika postrojenih pred oronulim zidom. Ruska tužbalica, kojom se oplakuje Adamovo izgnanstvo iz Raja, ovde je elegantno iskorišćena ne samo kao efektna zvučna potpora, već i simbolički siže kojim Dević izjednačava patnju Adamovu sa tragedijom bivših radnika koji su, odlaskom iz Gredelja, izgubili sopstveni Raj. Ipak, specifična sudbina koja je zadesila ovu grupu ljudi nije izolovan primer, pa time Devićev film postaje vredan dokument egzistencijalne, ideološke i vrednosne anksioznosti koja je zahvatila hrvatsko društvo u periodu političko-ekonomskog preoblikovanja države.
(Fotografije iz filmova Snajka, dnevnik očekivanja i Što da se radi? objavljene su uz odobrenje press službe festivala Slobodna Zona.)
*Ova oznaka ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, kao i sa mišljenjem Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji nezavisnosti.
