NASLOV FILMA: Izlaz u slučajnu opasnosti

SCENARIO I REŽIJA: Vladimir Tagić

ULOGE: Uroš Jakovljević, Marko Baćović, 
Miodrag Radonjić, Marko Panajotović, 
Branislav Zeremski, Bora Nenić

TRAJANJE: 15’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2014.

„Izlaz u slučaju opasnosti“ je kratkometražni igrani film (još uvek) mladog reditelja Vladimira Tagića, široj javnosti inače poznat kao jedan od kreatora i reditelja serije „Jutro će pormeniti sve“, pomoćnik režije na nedavno prikazanoj seriji „Porodica“, ali i kao jedan od scenarista serije „Mama i tata se igraju rata“. „Izlaz u slučaju opasnosti“ jedan je od prvih Tagićevih filmskih poduhvata, i naišao je na pohvale kako u zemlji tako i u inostranstvu: scenario je nagrađen 2015. u Minhenu, reditelj je u Rusiji iste godine dobio Specijalno priznanje za režiju – Zlatni Vitez, a film je dve godine kasnije prikazan i u Kanu (Festival de Cannes), u okviru selekcije „ACID TRIP“. Tagić sada priprema i svoj prvi dugometražni film — „Yugoflorida“.

Ipak, kada je reč o narativu samog filma čiji scenario ujedno potpisuje reditelj, on ima strukturu omnibusa, koji prati pet različitih, labavo povezanih, i vrlo rudimentarnih priča: jednom čoveku ukradena je „prva pomoć“ iz automobila, momak je izbačen iz sobe koju iznajmljuje jer u njoj puši, starijem gospodinu je neophodan slušni aparat, dečaci se potuku zbog utakmice pa se tuči priključe i njihovi očevi, a izvesni gospodin je ubeđen da mu svi koji mu se obrate lupaju šamare… Međutim, ovih pet zasebnih narativa, spojeno je u jednu celinu poput „Vrteške“ Artura Šniclera – po pravilu će marginalni lik iz jedne scene, delati kao protagonista u narednoj sceni, čime se ova fragmentarna struktura sklapa poput mozaika.

Struktura narativa nije jedino što ovaj film deli sa tekovinama ekspresionizma – zapravo, on se na njih snažno oslanja. Unutrašnji svet protagonista, povezan je sa spoljašnjom stvarnosti mehanizmom povratne sprege – dešavanja spolja nepobitno utiču na duševno stanje likova, ali i ono, zauzvrat, utiče na spoljašnji svet. To mesto – „spoljašnja stvarnost“ – nije nimalo prijatno okruženje, što reditelj vrlo jasno akcentuje brižljivo dizajniranom zvučnom kulisom (dizajn zvuka Aleksandar Rančić) – zvukovi, inače obični, koji traju predugo, postaju nepodnošljivi. Takvim zvukovima, kao što je jedva čujno iritantno pištanje ili zujanje interfona banke, autor spaja scene, dok se u prostoru spojeva stvara atmosfera mučnog i neprijateljskog sveta. Osim zvučnih šavova, pažljiva montaža Nataše Pantić povezuje kadrove na osnovu njihove atmosfere, a protok vremena često markira u neobično dugim kadrovima: kamera se, na primer, sa jednog prozora spušta niže, i taj se prozor polako osvetljava, označavajući tako smenu dana i noći.

Na osnovu do sada izloženog, moglo bi se zaključiti da je reč o nekakvom turobnom, teskobnom filmu. To, međutim, nije slučaj, i to je, možda, jedna od najzanimljivijih karakteristika filma. Reč je više o izvesnoj apsurdnoj komediji, onoj kojoj proizilazi iz strukture filma, iz diskrepance prethodnih i budućih delova narativa. Tim diskrepancama, protagonisti (Marko Baćović, Bora Nenić, Branislav Zeremski) odreda, prilaze sa pogledom blaženog neznanja, nesnađenosti, ponekad rezigniranosti, pa i zatečenosti u ovakvom svetu. Podvojenost se tako odražava i na gledaoca: s jedne strane, humor potiče iz strukture narativa i vizuelnih detalja – kao na primer zaprepašćeno lice starčića koji u svojoj saksiji nalazi opušak, ili slučaj čoveka koji je biva kažnjen jer nema pakete „prve pomoći“ u automobilu, a policija nije ništa preduzela jer mu je ta ista „prva pomoć“ ukradena, i tako dalje – dok se prema protagonistima, najčešće oseća sažaljenje.

Konačno, „rani radovi“ Vladimira Tagića specifični su na nekoliko nivoa. S jedne strane, reč je o ostvarenju vrlo neuhvatljivog, a, paradoksalno, vrlo upečatljivog stila, koncipiranog u harmoniji atmosfere, narativa, doživljaja protagonista. Sa druge strane harmonije, pak, nalazi se diskrepanca stvarana u percepciji filma, gde se sučeljavaju smeh s podsmehom, humor sa sažaljenjem. Na kraju krajeva, ovaj se film snažno i oslanja na gledaočevu percepciju: samo u njoj, zbog svoje fragmentarne strukture, on je celovit, a daje dovoljno povoda za interpretaciju, ostajući uvek otvoren prema višeglasju.