„Slobodnim stilom za Montenegro“ – Ardit Sadiku (2021) „Žica“ – Tiha K. Gudac (2021) „Alef“ – Iva Radivojević (2021)
Američki kritičar Džonatan Rozenbaum svoje studente uči da je osnovni cilj svakog kritičkog osvrta da odgovori na pitanje „šta je film o kome se piše“. Da su se u ovoj vežbi oprobali reditelji i rediteljke iz regiona čiji su filmovi prikazani na nedavno okončanom 17. izdanju Slobodne zone – dakle, da ukratko kažu šta je, a ne o čemu je njihov film – barem jedan deo odgovora sveo bi se na zamuckivanje.
„Slobodnim stilom za Montenegro“, jedanaesti film (i već četvrti dugometražni!) albanskog reditelja Ardita Sadikua, zamišljen je kao priča o Toninu Điniju, Albancu koji je 1987. preplivao Skadarsko jezero bežeći u Jugoslaviju od „ubilačkog režima Envera Hodže“ (zapravo njegovog naslednika Ramiza Alije). „Tri decenije kasnije, ponovo se vraća na stara mesta i rekreira događaje tog nezaboravnog iskustva“, najavljuje dalje sinopsis. Sa ove polazne tačke deluje da je film mogao da krene u više pravaca – ka političkom ogledu o albanskom komunističkom režimu i njegovim reperkusijama, ka meditativnoj poemi o prijateljstvu, hercegovski silovitom i višeslojnom portretu, pa čak i prema eksperimentalnijem izrazu (recimo, da na ekranu sve vreme vidimo Tonina, nekadašnjeg plivača, kako pliva u jezeru dok nam voice-over pripoveda ondašnje događaje), no neodlučnost i nemuštost ovog celovečernjog dokumentarca čine da na kraju ne radi ni u jednom ključu.
„Slobodnim stilom za Montenegro“ pliva dakle u tom neodređenom prostoru, u kome se, koliko god danas bila poznata represivnost albanskog režima 1980-ih, ne smatra za shodno da se navedu konkretni razlozi zbog kojih su Đini i njegov prijatelj Pjerin rizikovali život preplivavajući Skadarsko jezero. Pažnju sa ovog dramaturško-političkog faula mogao je da odvuče sam junak, ali Đinijeva persona, ni dovoljno upečatljiva, ni harizmatična, pa na kraju krajeva ni antipatična, ostavlja ravnodušnim. Nedostaje Sadikuu i dokumentarističkog umeća u radu sa protagonistima. Retke su scene koje odišu autentičnošću. Akteri se uglavnom obraćaju u kameru i ta vrsta inscenacije im je vidno nelagodna. Tekst na ekranu kao svojevrsna dramaturška štaka koja, pretpostavlja se, dopunjuje ono što nije uspelo da se „stavi u usta“ sagovornicima, produbljuje osećaj dezorijentisanosti. U prilog tome idu i nespretno rekreiranje događaja (nezainteresovani policajci (pri)vode Tonina), veštačka dramatizacija muzikom i problemi sa izborom kadrova i ritmom montaže. Česte promene planova i neobjašnjivi skokovi kroz enterijere i eksterijere umesto da naraciji udahnu tempo samo potvrđuju da je „slobodni stil“ jedino načelo Sadikuovog filma.
Iako daleko pismenija, „Žica“ Tihe K. Gudac, koprodukcija Hrvatske, Slovenije, Norveške i Belgije, ne odoleva već viđenim obrascima festivalskog (ili festivalizovanog) filma i prvoloptaškim rešenjima. Već se po neprestanim natpisima (oznake „Slovenija“ i „Hrvatska“, „gate to free Europe“) naslućuje da su festivalske projekcije glavna meta ovog dokumentarca o žičanoj ogradi podignutoj između Hrvatske i Slovenije kako bi se sprečili prelasci migranata. Za razliku od Sadikua, Gudac nudi jasan i nijansiran istorijski i društveno-politički kontekst, ispravno se dotičući različitih implikacija postavljanja žice i reakcija na prisustvo migranata u toj pograničnoj zoni (uticaj na lokalni turizam, radna mesta i parcele meštana, odnosi slovenačkih i hrvatskih suseda iz Petrine i Broda na Kupi, podsećanje na antifašističku prošlost i zajedničku borbu slovenačkih i hrvatskih partizana, nasilje hrvatske policije nad migrantima, prikaz „lovaca na migrante“). Situacije su kod Gudac životne, slike brižljivo skrojene (premda česti posmatrački kadrovi prirode praćeni eteričnim tonovima već postaju opšte mesto u savremenom dokumentarnom filmu), dok inače istrošeni motivi mosta, žice i granica ovde nalaze određenu svrsishodnost. Subverzija koja se nazire u prvom delu filma u odluci da se migranti ne prikažu na ekranu, ostajući tako na nivou glasova u „džungli“, gustoj i nepristupačnoj šumi između Bosne, Hrvatske i Slovenije (jedan lokalac i tvrdi da u toj regiji nije video nijednog jedinog migranta), nekakvog utvarnog prisustva ili čak „nevidljivog neprijatelja“, kratkog je daha, jer se već u nastavku „Žica“ opredeljuje za konvencionalne slike migranata kakvim već godinama obiluju evropski mediji.
„Alef“ Ive Radivojević autorski je dosledan i tehnički čvrst putopisno-kolažni film-koncept, nadahnut Borhesovom idejom Alefa kao tačke u prostoru koja sadrži sve ostale tačke. Trud da se ekranizuje Borhes sam je po sebi za pohvalu, ali ova hrvatsko-američko-katarska koprodukcija samo dokazuje da se adaptacije postmodernog lavirintskog pripovedanja vrlo često izjalove i same sebi postanu svrha. Ograničenja „Alefa“ uglavnom se ogledaju u dijalozima i natpisima, prezasićenim manje ili više prijemčivim, a svakako visokoparnim izjavama filozofske provencijencije koje je teško ispratiti („Kosmos je splet događaja koji utiču jedni na druge“ jedna je od svarljivijih). Organskog je vrlo malo: dok se na početku priče fokalizatora iz različitih kultura prirodno prelivaju jedna u drugu, radio kao lajtmotivski mehanizam za prelazak na naredno poglavlje na mahove ostavlja utisak nategnutosti (jedan od protagonista čak i uvodi novi segment rečenicom „sad ću da promenim okruženje“).
Eksperiment Radivojević ne uspeva dakle da se izdigne iznad književnog predloška, pretvarajući se u naporno gledalačko iskustvo (namenski preduga montažna sekvenca vrlo krupnih planova očiju izgleda kao reklama za United Colors of Benetton), što ga međutim ne sprečava da ponudi niz uspelih tačaka i oneobičenih momenata. Prva vinjeta obećava, montažni ritam ekspozicije je izvanredan, a zadivljujuća je i lakoća sa kojom „Alef“ žonglira filmskim elementima i postupcima (osvetljenje, planovi, ptičja perspektiva, inserti, statična i dinamična kamera, nagli rezovi, podloga sa pregršt muzičkih instrumenata).
Šta je, na koncu, pošlo naopako sa ova tri filma? Šta se našlo na putu od potentne zamisli do pristojne ali slabašne realizacije? Produkcijska ograničenja, koprodukcijski zahtevi, prilagođavanje ukusima selektora, prezahtevne teme, neiskustvo, nedovoljna promišljenost ili odsustvo autorske vizije? Odgovor varira od slučaja do slučaja, ali bi za njim valjalo tragati, ako kod regionalnih autora i autorki postoji ikakva ambicija da pred gledaoce u godinama koje dolaze izađu sa zaokruženijim, odlučnijim i osobenijim filmovima.
Fotografije preuzete uz odobrenje iz festivalskog press kit-a Slobodne zone a u svrhu pratećeg pisanja o festivalu.
