Slaven Došlo je mladi glumac kog publika već vrlo dobro poznaje kroz uloge u filmovima „Panama“ Pavla Vučkovića, „Pored mene“ Stevana Filipovića i „Vlažnost“ Nikole Ljuce. Došlo je ostvario još jednu zapaženu ulogu u debitantskom filmu Milice Tomović, „Kelti“, koji je premijeru imao na 27. Festivalu autorskog filma. Igra i u pozorištu, a prisutan je i na televiziji. Neke od serija u kojima je ostvario zapažene uloge su „Vojna akademija“, „Biser Bojane“ i „Švindleri“.
Prvu veliku ulogu na velikom platnu ostvario si veoma rano, 2015. godine u filmu „Panama“, kada si imao tek 23 godine. Ovakva prilika, glavna uloga u dugometražnom filmu se retko pruža, a naročito tako rano u glumačkoj karijeri. „Panama“ je svoju svetsku premijeru imala u okviru specijalnog programa na filmskom festivalu u Kanu (Festival de Cannes). Kakvo je iskustvo biti u Kanu sa svojim prvim filmom? Koliko te je ovaj film formirao kao glumca? Kako danas gledaš na to iskustvo?
Ako bi glumac bio beba onda je „Panama“ bio film na kom sam učio sve od puzanja pa do prvih reči. Pritom, uz podršku Pavla Vučkovica koji je bio otvoren za sve predloge i Jovane Stoiljkovic koja je jedna divna, osećajna glumica i osoba sa kojom sam od početka imao sjajnu komunikaciju. Onda ta beba, koja je dva puta prespavala kasting i dalje nesvesna da je gluma i posao pored toga što je i ljubav, odjednom shvata da je film pozvan na najbitniji svetski festival. Parelelno shvatam i da niko ne želi da nam finansijski pomogne, da kao glavni, ali tada nepoznati glumci odemo na taj festival. Ipak sve se nekako rešava i uz par pozajmljenih odela i cipela nekako stižemo u naš, kakav je-takav je, kanski stan, gde me čeka potpuno novi uvid u to šta je zapravo filmska industrija i koliko se to razlikuje od onoga sto se dešava kod nas. Kao neko ko je tek izašao sa Akademije i dalje mi je posao bio više igra – susrećem se sa produkcionom stranom umetnosti gde je igra samo jedan deo, a ostalo su vrlo ozbiljne i surove stvari koje se tiču novca. Šetnje crvenim tepihom se skoro i ne sećam koliko mi je sve to bilo previše. Znam samo da mi se u tom trenutku sve činilo mnogo lakše ostvarivo nego što to sada mislim. U svakom slučaju, zahvalan sam na svakom trenutku.
Podjednako si se bavio i arthouse filmom („Vlažnost“, „Kelti“) kao i komercijalnim projektima („Biser Bojane“, „Vojna akademija“, „Švindleri“). Šta su glavne razlike u radu na ovim projektima? Šta je ono što si poneo sa sobom iz ovih iskustava? Kako gledaš na mejnstrim i umetnički film?
Ono što smatram presudnim na samom projektu, kakav god on bio, jeste da imam jasnu komunikaciju sa ekipom i da govorimo o temi koja nas sve zanima. To je ono što se ne dešava toliko često u komercijalnim koliko je prisutno u autorskim projektima, gde priča uglavnom proizilazi iz utrobe samog autora. Takođe, mislim da je komunikativnost umetnosti vrlo bitna i da preterana estetizacija i hermetičnost u okviru nekih umetničkih projekata proizilazi iz straha autora da se otvoreno bavi nekom temom i izloži kritici. U svakom slučaju, glavna prepreka i jednog i drugog „pravca“ jeste potreba za tim da se igra na sigurno, što iz komercijalnih što iz razloga sujete.
Imao si prilike da radiš sa novom generacijom domaćih reditelja na njihovim debitantskim ostvarenjima (Pavle Vučković, Stevan Filipović, Nikola Ljuca, Milica Tomović). Koliko te određeni filmovi, ali i reditelji oblikuju i utiču na tvoj glumački razvojni proces? Koliko ti je važan odnos sa rediteljem u radu na filmu?
Presrećan sam što sam mogao da sarađujem sa svim ovim ljudima. Pavle Vučkovic me je primetio i sa strpljenjem sačekao da se otvorim i ponudim najbolje što sam u tom trenutku mogao. Stevan Filipović me je učio hrabrosti i terao da idem preko svojih granica, da se ne zadovoljavam time što mi je lako da zaronim u ranjive delove svog bića. Nikola Ljuca me je dozivao na jedan sasvim novi način, pružio mi sistematizovan pogled na film i naučio me je mnogo toga o umetnosti generalno, a Milica Tomović me je oduševila time koliko neko tako obrazovan i konkretan može, na kraju, da radi iz srca na tananom emotivnom planu, koji je retko kome vidljiv i dostupan. Reditelj je tačka okupljanja na filmu i odnos i komunikacija sa njim/njom je od presudnog značaja.
Film „Kelti“ je premijerno prikazan na festivalu u Karlovim Varima. U središtu ovog filma je sjajni glumački ansambl koji čine Dubravka Kovjanić, Nikola Rakočević, Nada Šargin, Stefan Trifunović i Jelena Đokić… Kakvo je bilo iskustvo raditi u ovakvom ansamblu? S obzirom da se radi o filmu koji je skoro u celini smešten u jednu kuću, kakvo je bilo iskustvo snimati ovaj film?
Ta ekipa, kojoj moram da dodam i Jovanu Gavrilović, Milicu Grujičić, Jovana Belobrkovića i Milicu Trifunović je doslovno nešto najlepše što mi se desilo u poslednje vreme. Biti okružen toliko talentovanim i živim ljudskim bićima je privilegija i odmor u ovom vremenu emotivne konstipacije. Snimao bih još četrdeset delova „Kelta“ i to bez honorara ako treba (da ne čuje producent).
Što se tiče samog rada na filmu, imali smo ozbiljne pripreme sa sve napisanim biografijama likova koje zadiru i u prošlost i u budućnost i improvizacijama iz kojih se rađao mizanscen i veći deo dijaloga koji se može čuti u zadnjem planu određenih scena. Milica nam je obezbedila prostor, podršku i jasne indikacije, pa mi se čini da se svako osećao slobodno da raspolaže svojim bićem i to je ono sto se i vidi na filmu.
Sem rada na filmu, zaposlen si u Pozorištu na Terazijama a radiš i na predstavama u Bitef teatru. Na polju pozorišta se podjednako baviš mejnstrim scenom, kao i alternativnim sadržajem. Kada je izašao tvoj prvi, pa i drugi film („Pored mene“, 2015), nagrađen si nagradom za najboljeg mladog glumca Sterijinog pozorja za predstavu „Život stoji, život ide dalje“. Koje su prednosti rada u pozorištu u odnosu na film i obrnuto? Kako se razlikuje proces rada? Šta te privlači na alternativnoj sceni a šta u mejnstrim pozorištu? Koliko se ta dva procesa rada razlikuju?
Pozorište je nezamenljivo. To je jedini umetnički medijum koji postoji samo u sadašnjem trenutku i jedino mesto okupljanja gde ljudi voljno dozvoljavaju da im drugi ljudi vode pažnju. Kao sto naša reč odlično definiše: pozor-ište. To je jedini prostor slobode gde mašta i igra nisu zabranjeni i mogu slobodno da se izraze. To je prostor u kom glumac neprestano uči o sebi i priprema se za sve ostalo što bi mogao biti njegov posao. Fali mu samo malo unutrašnje slobode autora i budne pažnje i osećaja onih koji biraju šta će biti postavljeno da zauzme svoju ulogu u menjanju svesti čoveka i ja u to zaista verujem.
Kao i kada je film u pitanju, ne zanima me zanima forma, koliko saradnici i tema kojom se bavimo. Iako mi je u poslednje vreme vidljiva i još jedna stvar, a to je namera autora koja stoji iza predstave.
Mjuzikl ne može da se meri ni sa čim drugim što sam radio, to je jedan vrlo težak proces sklapanja preciznih, tehnički vrlo jasno određenih segmenata kako spontanosti tako i igre, te zahteva stravičnu posvećenost i fokus ukoliko želiš da to bude onako kako treba. Sa druge strane, alternativna scena stalno traži novi izraz u okviru čega mi je uvek bilo najteže da shvatim koji je moj ton koji donosim na scenu. Ovo drugo zahteva poverenje, a ono prvo disciplinu.
Ono čime si se izdvojio u generaciji mladih glumaca je, između ostalog, tvoj upečatljiv, iskren i emotivan stil igre. Između ostalog i birao si, ali su ti i dodeljivane uloge koje su emotivno složene. Odakle crpiš inspiraciju za likove koje stvaraš? Koliko stvarnost utiče na tvoj izbor uloga, kao i na pristup formiranju karaktera koje tumačiš? Kako uloge utiču na tebe a kako tvoj život utiče na izbor uloga?
Gluma je pokušaj razumevanja života podjednako zamoran i uzbudljiv kao i neminovni pokušaj razumevanja sebe u životu. Jedno mi je pomoglo da razumem drugo i uvek su se pratili u svojoj tendenciji da me približe samom sebi. Zato se mnogi glumci kunu u psihoterapiju, jer osvetljavanjem dela sebe, koji nisi želeo ili umeo da vidiš, dobijaš potpuno nova sredstva koja možeš da koristiš na sceni, a onda bi trebalo da možeš i da ideš preko toga – jer ako je stvarnost skup uverenja koje imamo o životu, znači da lišen uslovljavanja sopstvenih uverenja, naposletku možeš da živiš i neka druga koja si namaštao. To mi se čini kao vrlo komplikovan proces, ali kada sam ja u pitanju sve sam uvereniji da je to put kojim treba da idem i ideal kome težim – biti slobodan da kreiraš sopstvene svetove.
Tvoja karijera je veoma rano dobila veliku medijsku pažnju i postavio si javna ličnost dok si se još formirao kao glumac. Koliko te je to opteretilo, a koliko ti je značilo u pogledu sazrevanja? Ka čemu stremiš i težiš kao glumac i umetnik? Koje su odgovornosti javne ličnosti danas?
Ne znam da li smo se kao ljudska bića sveli na impulse preživljavanja ili je to nekakva tendencija koja dolazi od političkih struktura sprovedena kroz medije, ali nikada mi se nije sviđalo da učestvujem u tom, uglavnom, top-shop-u gde je sve ili ekstremno površno i za jednokratnu konzumaciju ili preterano dramatično i stigmatizovano. Osećao sam pritisak da nešto važno treba da kažem, ali sam ubrzo shvatio da je to film koji ne prestaje i ko će onda da se seti uvodne scene? Tako da se sada trudim da, ukoliko ne idem da najavim neki projekat, biram da gostujem kod ljudi kod kojih ću imati dovoljno prostora da kažem ono što sam zaista hteo. Na interpretaciju toga šta sam rekao ne mogu da utičem, jer se pola komunikacije odvija u glavi onoga koji sluša, ali sam shvatio da utisak i emotivno stanje u kom čovek pojavio uvek komuniciraju više od onoga što je izgovoreno i nepogrešivo su interpretirani, pa se sada vodim time. Iako me i dalje ponekad razljuti kada vidim da sam stavljen u neki meni stran kontekst.
Kada je u pitanju odgovornost javne ličnosti mislim da se ona uglavnom svodi na hrabrost da se zaista kaže kako se osećaš. To pitanje mi je još komplikovanije, jer nije da sam želeo da dobijem tu odgovornost, ona se prosto desila i sada očekuje nekakvo istupanje i zauzimanje, a ponekad uopšte ne želiš tu vrstu izloženosti, pogotovo u vremenu potpune relativizacije istine koja se u javnom prostoru, uz male intervencije, pretvara u pitanje mišljenja. Nisam siguran da sam i dalje to do kraja prihvatio. Ali, da zanemarimo komunikaciju sa velikim grupama ljudi, ono što mene zanima kroz umetnost jeste da ljudima koji su spremni to da čuju (a i sebi) kažem da je u redu da se osećaju onako kako se osećaju, i da je život i dalje podjednako lep i u svom oflajn okruženju, iako smo stalno okruženi misaonim žamorom negativnosti. Život nudi bezbroj mogućnosti za poverenje, empatiju, hrabrost, radost i ljubav, i da to nije nešto za šta treba da se borimo već to treba da dopustimo.
Filmska kritika je danas u Srbiji u nezavidnom položaju i marginalizovana. Sa pozorišnom kritikom je situacija malo drugačija, ona još uvek zauzima značajno mesto u svetu teatra. Kako na tebe kao na glumca deluje filmska a kako pozorišna kritika? Da li inače čitaš kritike i koliko utiču na tvoj sud o nekom delu?
Volim da pročitam kritiku i do sada nisam imao neka dramatična iskustva. Vremenom se, takođe, suzio krug ljudi od kojih mogu da očekujem konstruktivne i razumljive kritike i njih uvek volim da čujem. Takođe, malo bolje poznajem svoj unutarnji osećaj za to šta se upravo desilo na sceni pa puštam i njega da me vodi.
