Kritika filma Sestrinstvo suve saune
NASLOV: Sestrinstvo suve saune (Smoke Sauna Sisterhood) / SCENARIO I REŽIJA: Ana Hints / TRAJANJE: 89’ / DRŽAVA: Estonija, Francuska, Island / GODINA: 2023.
Žene se okupljaju u usamljenoj šumskoj brvnari. U mraku dimne saune prepuštaju se nesvesnom svoga tela i ulaze u mistično stanje jedinstva i isceljenja. Sauna je u estonskoj tradiciji sveto mesto, koje se posećuje ritualno i s poštovanjem.
U svom debitantskom dokumentarcu Sestrinstvo suve saune rediteljka Ana Hints odlazi među grupu žena koje su ostale u kontaktu sa ovim drevnim znanjima. Zalazeći tamo gde su sve emocije dozvoljene, gde se magija odigrava pred očima, autorka iznalazi jedinstvena formalna rešenja da dočara transcendentnu prirodu iskustva. Istovremeno, ne stideći se tela i govora o njemu, Hints zadire u prostore telesnosti iz specifično ženske perspektive. Film je premijerno prikazan na Sandens Film Festivalu, a domaća publika imala je prilike da ga pogleda na ovogodišnjem Beldocs-u, gde je osvojio nagradu Eurimages Audencija za najbolju rediteljku.
„Telo je medij duše.“[1] Duše su poremećene u telima koje su ranjena.[2] Dok se preznojavaju, žene se vraćaju u trenutak ranjavanja, a u njihovim intimnim ispovestima telo je neretko poprište traume (abortus, silovanje, gubitak deteta, bolest…). Kamera ne snima ženu koja govori – umesto toga luta po licima onih koje je slušaju, kao i od jednog do drugog nagog tela. Telo vidimo u krupnim planovima i detaljima: koža sa koje se sliva znoj, opuštene dojke, nabori i strije, vrhovi ramena, brada oslonjena na kolena… Ovakav pristup korespondira sa idejom da se pojedinac tokom rituala odriče sopstvenog ega, prepušta energiji grupe i kroz zajedničku katarzu oslobađa od bola.[3] Putem ritualnog čina povezuje se individualno i kolektivno, aktivira se pamćenje skladišteno u telima.[4] Ovaj, mistični aspekt rituala, potcrtan je hipnotičkim kadrovima prirode praćenim glasom stare žene koji propoveda kako je bilo nekada. U tamnom skrivenom prostoru akterke plivaju kroz sećanja, svoja, i ona prenesena u nasleđe. Svetlost se razliva kroz drvene lestvice kolibe, lica povremeno izviru iz dima, horska partitura meša se sa šuštanjem šume, prskanjem vode i tihim glasovima. Najzad, simboličkim činovima žene isteruju „zle duhove“ iz svojih tela: uz grupne napeve i bajalice šibaju se lišćem, trljaju solju i potapaju u jezero moleći vodu da „odnese bol“.
Hints neguje intimni opservacionizam, postavljajući gledaoca na mesto saučesnika i približavajući ga primordijalnom i mističnom. Žensko telo je izloženo u svoj svojoj „nesavršenosti“: ono je glomazno, ranjeno, iščašeno, ono je izvor hrane… Ne postoji ništa iza maske, ništa što je željeno i što čeka da bude otkriveno. Kamera secira telo, spaja ga sa bazičnim elementima vode, drveta i vatre. Ono biva demistifikovano, dok istovremeno zadobija izrazito lirsku dimenziju. Telo je ovde portal ka mračnim tunelima (pod)svesti, a monološke scene postavljene su gradacijski (od lascivnih priča o seksu do detaljnog opisa rađanja mrtvog deteta), što doprinosi katarzičnom saživljavanju sa atmosferom u prostoru. Sestrinstvo suve saune je proslava ženskog principa, zaboravljenih i potisnutih znanja. Odlazeći na mesto zamrznuto u vremenu, autorka progovara o položaju žene u savremenom svetu i prevazilazi nametnuti jaz između drevnog i modernog.
(Naslovna fotografija iz filma Sestrinstvo suve saune objavljena je uz odobrenje press službe festivala Beldocs. © Ants Tammik/Alexandra Film)
[1] Woodman, M. (1985). The Pregnant Virgin: A Process of Psychological Transformation. Toronto: Inner City Books, str. 61.
[3] Ibid, str. 74.
[4] Marks, L. U. (2000). The Skin of the Film: Intercultural Cinema, Embodiment, and the Senses. Durham/London: Duke University Press, str. 74.
