Sa Radmilom Stanković, cenjenom novinarkom nedeljnika NIN, za portal Filmskog centra Srbije porazgovarali smo o biografskim knjigama koje je napisala o slavnim srpskim glumcima (Zoranu Radmiloviću, Danilu Bati Stojkoviću, Josifu Tatiću i Bori Todoroviću), a koje su ovih nedelja bile objavljivane uz dnevni list Blic.
Da li ste u ovom kratkom međuvremenu dobijali povratnu informaciju o prijemu vaše edicije kraćih biografija o slavnim glumačkim veličinama? Šta kaže čitateljstvo, a kako reaguju oni koji su ih poznavali i voleli?
Nije red da ja govorim o knjigama koje sam radila, naročito ne da prepričavam šta su mi govorili članovi porodice i drugi akteri ovih priča. Meni je bilo važno da priče o tim ljudima budu tačne, da slika o njima odgovara u najvećoj meri istini o njima. A ta istina je bila najvažnija njihovim potomcima i članovima porodice koji su knjigu dobijali na autorizaciju. I nije tu bilo velikih ispravki. Utoliko mislim da je moj osnovni pristup priči o njima bio dobar. Neki od čitalaca koji nisu znali da sam ja autor su mi to i potvrdili. Možda je najbolja potvrda ispravnosti ovog poteza u činjenici da je to uticalo na povećan tiraž Blica, posebno u Beogradu.
Kako se došlo do odabira baš te petorke?
Kada mi je direktorka izdavaštva Ringiera Jelena Milošević ponudila da radim te knjige, imala je predloge ko bi bili ti nebeski šmekeri o kojima bih mogla da pišem. I lako smo zajedno izabrale prvu petorku. Ja sam odbila da radim knjigu o Draganu Nikoliću iz profesionalne pristojnosti, jer sam potpisala ugovor da budem urednik i jedan od autora velike monografije o Draganu Nikoliću koju je naručila Grand kafa, a koju iduće godine objavljuje Laguna. Ujedno, koleginica Tatjana Nježić je već imala dobar deo materijala o Gagi koji je objavila kao feljton u Blicu posle njegove smrti 11. marta ove godine. Na izbor tih ličnosti je uticala i činjenica da su imali bogate profesionalne karijere, da o njima ima puno anegdotskog materija i da su bili omiljeni kod publike. Imate i druge velike glumce, ali njihovi životi nisu tako raskošni i zanimljivi kao što je to slučaj sa ovom petorkom.
Da li je taj omanji format bio prepreka, budući da je obilje i faktografske i anegdotske građe u pitanju?
Treba znati da je obim ovih knjižica 100.000 karaktera, a nešto manje od toga, na primer, iznosi monografija o Draganu Nikoliću koju je 2001. objavio Milan Vlajčić. Hoću da kažem da je u ovim knjižicama sakupljena obimna građa koja je uz drugačiji prelom i obilje fotografija mogla da bude prava knjiga, a ne knjižica. Naravno, nije moje da o tome odlučujem, moje je bilo da isporučim tekst određene veličine, a dalje sam ga poverila sigurnoj uredničkoj ruci pouzdanog Veselina Simonovića.
Da li ste tokom rada na ovim izdanjima, uprkos pripremi, ipak saznali nešto novo o tim vedetama o kojima ste pisali?
Mnogo toga sam saznala. Počev od prvog, Zorana Radmilovića, koga sam dobro upoznala kroz tekstove koje je on sam pisao i ostavio iza sebe, ali i kroz zapise Brane Crnčevića, a posebno reditelja Zdravka Šotre koji je svoja sećanja sabrao u izvanrednoj monografiji Držanje za vazduh, koju je objavila kuća Vukotić media. Kada se sakupe te informacije, a ja spadam u novinare koji najviše ceni informaciju, dobije se približno tačna slika o toj osobi. Sada mogu da kažem da je Zoran Radmilović, pored genijalnog talenta i glumačke inteligencije, bio jedan u suštini tužan, usuđujem se da kažem nesrećan čovek. Ipak, najveće iznenađenje za mene je bio Josif Tatić Tale, glumac o kome je ostalo najmanje pisanih tragova. Nije dobio ni jednu veliku nagradu zbog koje se pišu monografije, dao je neverovatno malo intervjua za tako bogatu karijeru, i ništa mi nije ostalo nego da istražujem šta o njemu govore prijatelji, kolege, ćerka, supruga… Tako sam došla do jednoglasnog mišljenja o ovom nadasve dragom čoveku – Taleta su svi voleli, a mnogi su ga obožavali. I još nešto – Tale je bio neverovatno duhovit čovek. Mnogo mi je bilo lakše sa ljudima koje sam bolje poznavala kao što su bili Bora Todorović i Bata Stojković. Taj lični ton je veoma važan i dragocen za ovu vrstu knjiga, pa sam tako i ja čitaocima otkrila ponešto o tim ljudima što se nije znalo, ili o čemu se znalo u užem krugu prijatelja. Značio mi je kompliment Borine ćerke Dane Todorović, mlade književnice čiji je roman Park Logovskoj bio u najužem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Žao mi je što nisam privolela da govori za ovu knjigu njenu majku Karolin, Borinu udovicu, koja se držala principa da je celog života ćutala o njihovom privatnom životu i da će tako biti i dalje. Ipak, bila je zadovoljna onim što sam napisala.
Da li ste došli do odgovora na pitanje o razlozima tako silne vezanosti publike upravo za glumce tih generacija?
Ljudi se vezuju za pojedine glumce pre svega preko uloga koje su oni tumačili. Zoran je bio neponovljivi Kralj Ibi, neodoljivi Radovan Treći, i to je bio i osnov moje priče o njemu. Naravno, išla sam mnogo dalje od toga, jer je to bila prilika da publika sazna o njemu i ono što nije znala. Bora Todorović je bio Đenka iz filma Maratonci trče počasni krug, Ahmed Džido u filmu Dom za vešanje, Bumba iz TV serije Diplomci… Ipak, najsrećniji je bio kao Luka Laban u filmu Profesionalac, kao junak predstave Lari Tompson, kao pozorišni glumac koji je dobio Dobričin prsten. On je, kao i Bata Stojković, imao sreću da je imao uspešnu i pozorišnu i filmsku, odnosno televizijsku karijeru.
Hoće li biti nastavka ove edicije i da li nam možda sledi ženski odeljak, priče o životima slavnih glumica sa ovih naših adresa, tim pre jer ediciju potpisuju sve autorke?
Postoje dve Mire o kojima bih pisala – Mira Trailović i Mira Stupica. Kad je o glumcima reč, volela bih da napišem priču o Ljubi Tadiću. Njega sam dobro poznavala i volela, bili smo brat i sestra po krvi, kako mi je rekao kada sam obolela od dijabetesa. Svaki put kad bismo se videli razmenjivali smo i izveštaj o zdravstvenom stanju. Ali, o nastavcima ne odlučujem ja već oni koji su za to zaduženi u Ringieru. A oni kažu da će novih knjižica biti u 2017. godini! I to ste dobili kao ekskluzivnu informaciju!
Razgovarao: Zoran Janković