NASLOV FILMA: Quo Vadis, Aida? SCENARIO I REŽIJA: Jasmila Žbanić ULOGE: Jasna Đuričić, Boris Isaković, Izudin Bajrović, Johan Heldenbergh, Boris Ler, Dino Bajrović TRAJANJE: 102’ ZEMLJA: Bosna i Hercegovina, Rumunija, Austrija, Holandija, Nemačka, Poljska, Francuska, Norveška, Turska GODINA: 2020.
Često se u okviru savremene teorije umetnosti, a posebno teorije pozorišta i drame, ispituje i dovodi u pitanje mogućnost postojanja tragedije u današnjem svetu. Izvesna neraskidiva veza između mitskog narativa, tadašnjeg demosa i tragedije izvođene na sceni, pa i njeni religijski koreni, ostali su kao jedan vrlo retko ponovljiv fenomen. Ipak, izvesne tragičke strukture manje ili više neprimetno, nastavljale su da prožimaju narative i izvođačke strukture pri čemu bi se od celokupnosti tragedije, njene izvedenice fokusirale na neke elemente, ne uspevajući da je prenesu u današnji kontekst u celini.
Međutim, film Jasmile Žbanić, „Quo Vadis, Aida?“ neobično celovito nasleđuje tragičke strukture. Reč je o filmu koji prati jednu ženu, Aidu (Jasna Đuričić), inače lokalnu učiteljicu engleskog koja se našla u ulozi prevodioca za UN, kako očajnički pokušava da spase svoju porodicu — muža i dva sina, nakon što je Vojska Republike Srpske zauzela Srebrenicu. Radnja filma smeštena je u kampu Ujedinjenih nacija, nadomak Srebrenice, gde su se okupile hiljade izbeglica u naletu ozloglašene vojske.
Pre nego što narativ uporedimo sa tragičkim obrascima, valjalo bi prvo raspakovati sam naslov, koji u ovom smislu ima dvostruko značenje. Izraz „Quo Vadis?“ latinski je izraz koji znači „Kuda marširaš?“, a takođe je i prevođen kao „Kuda ideš?“. U religijskom smislu, on dobija pojačano značenje. U jednom od apokrifa, Petar je pobegao od svog raspeća koje mu je pretilo u Rimu, i na putu sretne Isusa. Kada ga Petar pita, „Quo vadis?“, Isus odgovara da ide u Rim da ponovo bude raspet, što podstakne Petra da se vrati u Rim i nastavi da propoveda, nakon čega će i sam biti razapet. Taj izraz je odatle i postao sinonim za skoro, neizbežno stradanje.
Međutim, osim u religiji, izraz Quo Vadis još je vrlo upečatljiv u istoriji filma. Reč je o jednom od prvih blokbastera, inače italijanske proizvodnje, iz 1913, koje je za to vreme trajao zapanjujuće dugo — dva sata. Ova istorijska drama odlikovala se izražajnim scenografijama i velikim brojem statista — preko 5000, i bila zapažena širom sveta. Tako sam naslov ovog filma upućuje na dve stvari: prvo, na religijsku sintagmu koja se izjednačava sa skorim stradanjem, a drugo, u okviru same istorije filma, upućuje na veliko delo istorije filma koje nosi isto ime.
U ovom smislu „Quo Vadis, Aida?“, već na samom početku deli izvesno tragičko nasleđe. Reč je o istorijskom periodu, koji je do ovog vremena već duboko utkan u nacionalno poimanje jedne nacije. Srebrenica, i ratovi devedesetih uopšte, vrlo su snažno uticali na oblikovanje i definiciju pojedinačnih nacija, da je često u javnom diskursu sam odnos prema ovom događaju ono što u oku posmatrača određuje nečiji odnos prema sopstvenoj ili drugoj naciji, ali i događaj prema kome se u istom tom javnom diskursu nema zdrav odnos — o Srebrenici u Srbiji, osim u izuzetno uskim krugovima istomišljenika, nije moguće razgovarati. Uslovno bi onda, za ovaj film, srebrenički genocid mogao da dobije, u strukturalnom smislu, status mita, determinisanog kolektivnog narativa.
Ako se, ipak, narativ ovog filma dalje razloži, videćemo da postoje nekolike tačke koje ga nepobitno vezuju za tragediju u njenom najklasičnijem smislu. Tragički junak, odnosno junakinja, u ovom smislu Aida, dosledno, od početka do kraja, pokušava da spase svoju porodicu; aristotelovski tragički junak treba da bude „čovek po sredini“, koji nije ni posebno dobar, ni posebno rđav, koji dela, a ne pripoveda, jer samo njegov pad iz sreće u nesreću može da izazove strah i sažaljenje, a samim tim i ključni efekat tragedije — katarzu. Aida je, onda, prototip tragičkog junaka, koja sve vreme filma dela, koja nije ni po čemu osobena od ostatka okupljenog naroda, ali koja je izdvojena svojim položajem — ona je, naime, najbliža bespomoćnoj komandi UN-a.
Tragički junak po pravilu ne pada iz sreće u nesreću tek tako, već nekim svojim činjenjem, počinivši izvesnu tragičku grešku. Da bi se došlo do naznake, vrlo suptilne, Aidine tragičke greške, treba se detaljnije pozabaviti okolnostima u koje je ona kao lik dovedena. Naime, sve vreme filma, Aida je ne samo prevodilac za UN, već i izvesni medijator. Vojnici ne razumeju jezik kojim govore Aida i demos — taj narod koji poprima odlike hora grčke tragedije, kao što ni druga strana ne razume engleski. To prevođenje, dovođenje informacija, od početka filma, Aida ne radi mehanički. Time se film i otvara, Aida prevodi, ali istovremeno i smiruje uzavrele strasti opravdano uplašenog predstavnika srebreničkih vlasti, koji brzo i žustro govori, psuje, i zvaničnika UN-a, gde Aida smiruje ovog prvog, ali jednako jasno, tačno i koncizno upućuje zabrinutost ovom drugom. Tako će biti i onda kada Aida prevodi obraćanje pukovnika Toma Karemansa (ThomasKarremans), koga glumi belgijski glumac Johan Heldenbergh, narodu okupljenom u kampu tražeći izaslanike naroda koji će ići na pregovore na Mladićem (Boris Isaković), pri čemu su joj sin i muž, zajedno sa hiljadama drugih, ostali van kampa. Svaku pauzu će koristiti da pita može li njen muž ići na pregovore, u zamenu da ih pusti u kamp.
Međutim, u finalnom obraćanju pukovnika, dešava se promena. Aida zna da se žene i deca evakuišu, ali da se muškarci, vrlo mladi i vrlo stari, streljaju. Kada Karemans traži da se narod smiri, i raspodeli u grupe od petoro, Aida zna da će ako to prevede, sve poslati u smrt. Jasna Đuričić ćuti, neko vreme; pokušava da urazumi pukovnika, ali pukovnik, čini se, nema izbora, i odlučan je u tome da želi da završi svoju misiju u Bosni. Nakon pauze, Jasna Đuričić, drhtavim glasom, prevodi svaku pukovnikovu reč. Tragedija čitavog demosa postaje i njena lična tragedija, jer uverivši narod da je bezbedan, ona sada od te „bezbednosti“ pokušava da spasi svoje, stavljajući ih na listu zaposlenih UN-a. Birokratija UN-a, ipak, ne dozvoljava takve propuste, i njena porodica osuđena je na smrt bez suđenja, zajedno sa hiljadama drugih.
Ovakav sled događaja, gde je junakinjin spas, čas vrlo blizu, čas beskrajno daleko, kada se naizmenično čini da će uspeti u svom poduhvatu da spase svoju porodicu, i kada iz narativa probija činjenica istorijske nužnosti, neminovno u gledaocima budi strah i sažaljenje i film ima vrlo jako katarzično dejstvo. Tako se još i podcrtava ono prvobitno, religijsko značenje naslova filma — to da se skorašnje stradanje izbegava, da se ono odlaže svim mogućim sredstvima. Strah i sažaljenje se međutim ne podstiče omiljenim, jeftinim blokbasterskim prosedeima melodramskog žanra: nema patosnog padanja ubijenih, ni velikih suza onih koji su ostali; naprotiv. Sve smrti, sva ubistva, samo su naznačena, i uvek se dešavaju van prostora kadra, a o njima ili posredno saznajemo, ili, naravno, zaključujemo. Ovaj postupak, da se na sceni pred publikom ubistva ne dešavaju, već se o njima posredno saznaje i pretpostavlja, tipičan je za antičku tragediju.
U kontekstu istorije filma, drugi deo naslova koji upućuje na glomaznu produkciju u koju je uključeno veliki broj ljudi, „Quo Vadis, Aida“ takođe ne zaostaje. Impresivni su kadrovi okupljenog naroda, koji se pažljivo skicira, ko su oni i šta rade u jednom bezizlaznom položaju. Žbanić kratko, ali vrlo upečatljivo markira predmete koje su poneli, životinje koje su poveli, njihove gestove i, povrh svega, beznadežnu upućenost jedne na druge. Pa ipak, često se variraju dugi kadrovi okupljene mase, kadkad u toplim bojama, sa nepreglednim, praznim i hladnim, sivim betonskim hodnicima i limenenimkontejnerima baze UN-a koji liče na lavirint. Na ovaj način rediteljka kontrastrira ispunjenost i prazninu, ljudske živote o kojima je reč, i nemilosrdnu i komplikovanu birokratiju Ujedinjenih nacija.
Tako se na vizuelni nivo transponuje izvesna „zaglavljenost“ okupljenog naroda (direktorka fotografije Christine A. Maier), osuđenih na čekanje, koji više ne pripadaju ni prostoru van kampa, u Srebrenici, ni tom hladnom betonskom utočištu. Osim u ovom opštem smislu, varira se još i sam način kadriranja. Žbanić akcenat stavlja uvek na ljude; često je kadar ispunjen ljudima, čija masovnost u gledaocu pojačava osećaj „zaglavljenosti“, ali je veliki broj krupnih planova, gde čitav prostor kadra ispunjava jedno ljudsko lice. Tako se, zapravo, akcentuju dve jednako važne stvari: individualnost i pojedinačno stradanje, ali i kolektivna priroda ljudskog života. Ovaj dualitet individualno — kolektivno, neverovatno je važan za tragičke strukture i često je potka za sam doživljaj tragedije što je i ovde slučaj. Aida je stavljena u takav položaj da će često njen odnos prema kolektivu, biti ključan u odnosu prema individualnim željama: iz te podeljenosti i dolazi njena „tragička greška“.
Sa ovako pažljivo postavljenim narativom i preciznim rediteljskim postupkom, film Jasmile Žbanić lako je jedan od najboljih regionalnih filmova poslednjih godina. Razmišljajući o ratu i stradanju kao o specifičnom narativu, koji običnim ljudima nikada nije doneo ništa dobro, Žbanić stvara jedinstveni film koji izaziva snažne emocije. Postavljajući narativ sa ovakve pozicije, ona uspeva da u savremenom kontekstu prikaže jednu suštinsku ljudsku tragediju, izbegavajući opšta mesta narativnih struktura i vizuelnih izraza. Napravljen bez uobičajenih nacionalno-nacionalističkih boja, tako karakterističnih za ove prostore, ostaje još da se vidi da li će publika biti spremna za početak mišljenja o polu-mitskom, polu-sakralnom ratu, ili će se, pak, nažalost, nizati drugačiji odgovori na ovaj film — ali, nadajmo se najboljem.
