Krajem juna održana je promocija knjige u izdanju Filmskog centra Srbije – „Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce“ Kristofera Voglera. Nezvanično nazvana scenarističkom biblijom, Voglerova knjiga u prvom izdanju izašla je sada već davne 1992. godine, a drugo dopunjeno izdanje 1998. godine, dok je poslednje, treće izdanje izašlo 2007. godine. Upravo to, poslednje izdanje, ilustrovano od strane Mikelea Monteza i u prevodu Jelene Kosanović Dorogi, našlo se ove godine na policama knjižara u Srbiji. Recenzenti ovog izdanja su Đorđe Milosavljević i Ana Lasić, dok je za dizajn i prelom bio zaslužen Andrej Dolinka.
„Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce“, Kristofera Voglera, iako obavezna literatura za scenariste, studente i filmske profesionalce, nije isključivo namenjena njima. Svakoga dana izloženi smo različitim oblicima narativa, što kroz različite umetničke forme, što kroz svakodnevni život. Pojavom interneta svako od nas se susreće sa velikim brojem informacija, a sve što ima strukturu narativa – od najrazličitijih članaka, savremenog advertajzinga, pa do govora političara, često se, najčešće i nesvesno, oslanja na strukturu koju je prvi prepoznao i predstavio Džozef Kembel u knjizi „Heroj sa hiljadu lica“. Voglerova knjiga „Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce“ pomaže nam da bolje razumemo tu strukturu i primenimo je na formu dugometražnog igranog filma.
Kristofer Vogler (rođen 1949), jedan je od najuglednijih konsultanata za scenario u Holivudu, gde je radio i za neke od najvećih holivudskih studija kao što su Dizni (The Walt Disney Studios), Fox 2000 Pictures i Vorner bros (Warner Bros). Vogler je i renomirani predavač na temu pisanja scenarija, ali i na temu mita. Sam autor u predgovoru objašnjava kako se tokom studija upoznao sa radom Džozefa Kembela i napominje kako je Kembelova knjiga „Heroj sa hiljadu lica“ bila od neprocenjive pomoći kada je počeo da radi kao analitičar priča za velike filmske studije. „Piščevo putovanje“ u svom samom začetku, bila je neka vrsta podsetnika ili priručnika na samo sedam stranica (Praktičan vodič za Heroja sa hiljadu lica), koju je autor napisao prilikom rada u kompaniji Volt Dizni. Ovih sedam stranica se širilo među Voglerovim kolegama i prijateljima, ne bi li postepeno nastao nešto duži esej, a naposletku i knjiga. Nepotrebno je detaljnije prepričavati samo Voglerovo iskustvo, pošto ovo, kompletno izdanje, sadrži autorov uvod u treće izdanje, predgovor drugom izdanju i uvod u drugo izdanje, gde je moguće bolje se upoznati sa iskustvima autora, istorijatom i poreklom ove knjige.
Pored autorovih predgovora, bitno je napomenuti i sjajan predgovor prvom srpskom izdanju koje je napisala docentkinja Filmskog i TV scenarija Ana Lasić, u kome čitaocima daje teorijski i istorijski okvir knjige koju drže u rukama.
U prvoj knjizi, izuzev poglavlja „Mapiranje putovanja“ i „Praktičnog vodiča“, Vogler se bavi arhetipovima. Arhetipovi su univerzalni modeli ličnosti koji se javljaju u najrazličitijim kulturama i religijama. Pored Kembela, o arhetipovima, među prvima, pisao je i Karl Gustav Jung, pre svega u knjizi: „Arhetipovi i kolektivno nesvesno“. Vogler kroz dobro poznate primere objašnjava psihološke i dramske funkcije svakog od ovih arhetipova – heroja, mentora, čuvara praga, glasnika, metamorfa, senke, saveznika i lukave varalice.
U drugoj knjizi, Vogler čitaocima detaljnije objašnjava sve etape putovanja u strukturi Herojevog putovanja, odnosno monomita. Po Kembelovoj teoriji monomita, u svakoj priči iz svake kulture, postoje određene etape na putovanju junaka kroz koje on prolazi. Vogler, sa druge strane, ne pristupa ovome teorijski ili antropološki, već sa praktične strane prikazuje da je ovakva stuktura prisutna u većini dugometražnih igranih filmova sa razvijenim narativom, a pre svega u filmovima sa tročinskom strukturom. Vogler se detaljno bavi svakom od ovih etapa kroz koje junak prolazi na svom putovanju, a posebno je zanimljivo što element interakcije koji je od samog početka prisutan u knjizi, ovde dolazi do izražaja. Na samom kraju svakog poglavlja se nalazi segment „Propitivanje putovanja“ gde autor postavlja praktična pitanja za čitaoce, ne bi li i sami došli do određenih zaključaka. Takođe, cela druga knjiga je praćena uporednom analizom filma „Čarobnjaka iz Oza“, te ne bi bilo loše da se čitaoci podsete ovog filma pre samog čitanja knjige.
Nakon druge knjige, sledi svojevrsni epilog koji se sastoji od dva poglavlja. Prvo poglavlje, kako ga Vogler naziva: „Osvrt na putovanje“, analiziranjem dobro poznatih filmova – „Titanik“, „Petparačke priče“, „Kralj lavova“ i „Do gole kože“, u kojima autor pokušava da pronađe stukturu Herojevog putovanja. Međutim, i u ovom poglavlju, Vogler napominje, po ko zna koji put:
Model Herojevog putovanje je linija vodilja. To nije recept iz kuvara ili matematička formula koja strogo mora da se primeni na svaku priču. Da bi bila delotvorna, priča ne mora da se podudara sa bilo kojom školom, paradigmom ili metodom analize. [1]
„Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce“, Kristofera Voglera pomaže nam da bolje razumemo strukturu monomita koja je kroz istoriju u najrazličitijim oblicima prisutna svuda oko nas. Kao obični gledaoci, ne bi bilo loše da ovu strukturu i arhetipove osvestimo i naučimo da prepoznamo, što bi nam nesumnjivo pomoglo u shvatanju i boljem razumevanju dugometražnih igranih filmova. Sa druge strane, za same scenariste, važno je da se upoznaju sa arhetipovima i strukturom Herojevog putovanja, pošto, iako paradoksalno, tek tada dobijaju priliku da shvate neograničenu slobodu u pisanju scenarija, te da granice u formi, strukturi i izrazu sami biraju i postavljaju.
Verujte putovanju. Verujte priči. Verujte stazi.[2]
[1] Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce, Kristofer Vogler
[2] Piščevo putovanje: Mitska struktura za pisce, Kristofera Vogler
