Analizirani filmovi: „Klip“ – Maja Miloš (2012) „Neposlušni“ – Mina Đukić (2014) „Dobra žena“ – Mirjana Karanović (2016) „Rekvijem za gospođu J“ – Bojan Vuletić (2017) „Reži“ – Kosta Đorđević (2019)
U post-jugoslovenskoj kinematografiji srpski film je, uprkos stanju u novonastaloj državi sa svim njenim kasnijim nazivima, doživeo rađanje jedne nove estetike. Siva, pa i crna društvena situacija je donela plodno tle za novu generaciju autora kao što su Srđan Dragojević, Srdan Golubović, Oleg Novković, Stefan Arsenijević, generaciju koja je sa malo sredstava gradila neku novu kinematografiju. Može se reći da se u tome uspelo, i da su rezultati tog prvog talasa srpskih filmova iz devedesetih značajni i danas, i da su doprineli formiranju druge, a zatim i treće generacije filmskih autora. U obilju filmova sa socijalnom i ratnom tematikom, mesto ženskih likova je po pravilu bilo pozadinsko. Prostor za protagonistkinje je u srpskom filmu bio skoro nepostojeći, što je u vezi i sa činjenicom da ni prostor za rediteljke nije postojao. Ženski likovi su mahom zauzimali svoje tradicionalno mesto ljubavnog interesa glavnog junaka, majki, kćerki, žena ili ljubavnica, dakle uvek u odnosu na centralno postavljen muški lik. Neretko im je pripadao i epitet žrtve ili predmeta patnje glavnog junaka, ali su i u tim slučajevima ženski likovi pasivni, koji u najvećoj meri predstavljaju funkcije koje objašnjavaju muške likove. Istina, ovo nije specifično lokalna pojava, već globalna, koja se, mora se priznati, u poslednje vreme značajno menja i pomera. Savremenici smo jednog novog talasa ženske emancipacije u različitim društvenim sferama, pa i u filmu. Mora se, međutim priznati, da kao i svaka promena, ni ova ne dolazi preko noći, niti lako, već dugotrajnim radom, sa čestim periodima stagnacija i nazadovanja. U kontekstu svetske kinematografije stvari su krenule da se menjaju pre nego što se to dogodilo u domaćem filmu, ali se stvari polako menjaju i ovde. U ovom tekstu ćemo se baviti ređim pojavama protagonistkinja u srpskom filmu, kao i na koji način su se razvijali ženski likovi kada su zauzimali centralnu poziciju u narativu i koje su njihove odlike u ovim slučajevima. Pratićemo razvoj protagonistkinja i na koji način utiču na narativ domaće kinematografije.
U prvom delu eseja u trajanju bilo je reči o ostvarenjima nastalim do 2010. godine, dok se drugi deo bavi ostvarenjima nastalim u deceniji kasnije.
U filmu „Klip“ (2012) rediteljke Maje Miloš imamo protagonistkinju „u rukama“ rediteljke, i ovaj film pomera pravila domaće kinematografije. U brutalnoj priči o doživljaju ljubavi i emotivnoj osakaćenosti generacije koju su podizali roditelji razočarani u svoje borbe, rediteljka istražuje sazrevanje ženske psihe i seksualnosti u mačističkoj sredini. Jasna (Isidora Simijonović) veruje u taj sistem jer joj nikada nije bio ponuđen drugi i drugačiji, kao ni saznanje zašto je taj postojeći pogrešan, pa je tako za nju ljubav pesnica u glavu i krvavi poljubac u završnici filma. Glavna junakinja Maje Miloš ima stomak za svet u kome živi i hrabrosti da nas, a i sebe, pogleda u oči. U ovoj značajnom filmu za srpsku kinematografiju, nije reč isključivo o devojčici ili o ženi, reč je o potrazi za emocijama i pokušaju preuzimanja kontrole nad tradicionalno muškim prostorom u ovom društvu – seksom. Jasni pripada „gaze“ u potpunosti, ona nas uvlači u svoju želju da bude voljena i prihvaćena u jedinom svetu koji poznaje. Njena erotska energija i seksualnost je na ovaj način sačuvana od pornografskog kvaliteta, jer pogled na sve što ona radi pripada njoj kao junakinji. Ritam filma je takođe diktiran njenom svešću, pa je i tempo nepredvidiv i treperav poput njene tinejdžerske energije. Ona je silovit i uporan pokretač radnje, koji ide za svojim snovima bez obzira na svet oko nje i kao gledaoci mi ne možemo da se ne identifikujemo sa njenom borbom za ljubavlju.
Mina Đukić 2014. godine snima svoj dugometražni igrani prvenac – filmom „Neposlušni“ ona se upisuje među retke rediteljke na našoj sceni, a upisuje se i junakinja Leni Hane Selimović među retke protagonistkinje srpskog filma. Reč je o stilizovanom i duboko emotivnom poetskom realizmu krajnje neuobičajenom za ovo podneblje. U setnom narativu o odrastanju i razočaranju koje ga prati na vojvođanskim ravnicama, glavna junakinja ovog filma zrači iracionalnim magnetizmom. Rediteljka se u ovom slučaju poigrava sa formom uspomena, bajke i sna, pa tako konstruiše i svoju junakinju – kroz njene duboko impulsivne reakcije. Iako je reč o dijametralno drugačijim filmovima, kao i u „Klipu“ i u „Neposlušnima“ se rediteljka bavi formiranjem ženske seksualnosti u trenutku sazrevanja, kao i njenom osvešćivaju na različitim nivoima, pa tako i na seksualnom. Leni otkriva da je trudna i odlazi na proputovanje vojvođanskim predelima sa svojim drugom iz detinjstva Lazarom (Mladen Sovilj). Umnogome, film je priča o njihovom odnosu, ali je Leni jasno definisana kao protagonistkinja. Prkosna i nagla je, ipak osetljiva, tvrdoglava i malo razmažena. Njoj apsolutno pripada vizura ovog filma, izuzev što je povremeno to i Lazarova vizura. Njen „gaze“ je međutim ipak jači, jer ostaje utisak da je filmski svet koji vidimo svet koji je stilizovan njenim doživljajem. To je prisutno i u fotografiji te su simetrični kadrovi u kojima je ona centralno komponovana česti. Takođe se vešto u paleti boja, ali i pokretu kamere i montaži postiže utisak da vizuelno pratimo tok svesti glavne junakinje. U tom smislu ovo je duboko portretna forma, jer je filmski svet odraz mašte protagonistkinje. Leni je jak pokretač radnje i narativ u potpunosti zavisi od njenih odluka, ali i raspoloženja. U svom snolikom svetu, Mina Đukić nudi protagonistkinju koja se ne uklapa ni u jedan kalup koji društveni narativi nude, stvarajući novu punokrvnu filmsku kreaciju koja pulsira životom.
Mirjana Karanović u svom rediteljskom debiju „Dobra žena“, u kojem i tumači glavnu ulogu, donosi priču o ženi suočenoj sa dva teška otkrića koja joj se dogode istovremeno: da joj je muž (Boris Isaković) ratni zločinac i da boluje od raka. Pred njom je izbor, o kojem govori i ambivalentni naziv filma, o tome da li da izda sopstvena moralna načela ili svoju ulogu odane žene. Pred nju se postavlja izuzetno složeno pitanje, uzevši u obzir da je uloga odane žene takođe deo njenog identiteta, koji je oblikovan tradicionalističkim shvatanjima srpskog društva. Svoju bolest ona ne otkriva porodici, već to postaje njena intima kada one porodične nema, njena borba sa bolešću postaje njeno utočište od izdaje koju doživi u svom domu. Odlučuje da se vodi svojim etičkim principima – prijavljuje muža i odlazi na operaciju raka koja postaje simbolički čin „odstranjivanja“ kanceroznih delova sopstvenog života. Ovaj film pogađa u centar nekoliko suštinskih problema kolektivne moralne svesti, kao i pitanja ženske pozicije u društvu. Mirjana Karanović bez zadrške u svom rediteljskom a i glumačkom rukopisu precizno portretiše prosečnu ženu u Srbiji dajući joj snagu za promenu upravo unutar njenog identiteta u patrijarhatu. Paradoksalno, snažni moralni i etički kod koji je utkan u patrijarhat je ono što ovaj ženski lik odvoji od njene pozicije koju sam on uslovljava. Reč je o vrlo mučnom procesu osvešćivanja kroz urušavanje sveta glavne junakinje i takav narativ je već potpun, te linija o njenoj bolesti dolazi kao podcrtavanje. Radi se o protagonistkinji koja unutar narativa preuzima aktivnu ulogu i „postaje“ protagonistkinja te je reč o izuzetno važnom ostvarenju za ovu temu. Od početne situacije u kojoj je zatiču okolnosti, ona počinje da dela, te da menja tok radnje i diktira ga svojim odlukama. Ovo nije puka reakcija: njena odluka da dela je odluka da promeni samu suštinu sebe, da promeni svoj put i sopstveni narativ. Može se reći da je reč o narativu samoosvešćenja i hrabrog iskoraka izvan ustanovljenog pasivnog identiteta žene u narativima koje smo imali prilike da vidimo u srpskom filmu. Što se tiče vizure, ovde se od početka radi o vizuri koja je njena, kao i kada govorimo o ritmu filma koji odgovara njenom unutrašnjem stanju. Filmski „gaze“ je u potpunosti njen i filmski svet o kojem je reč se menja sa njenim shvatanjem sveta.
U „Rekvijemu za Gospođu J“, Bojan Vuletić opisuje sumorni svet svoje glavne junakinje koju tumači Mirjana Karanović. Samohrana majka, sa dve na različite način „teške“ kćerke (Jovana Gavrilović i Danica Nedeljković) i starom majkom (Mira Banjac), u novobeogradskom stanu godinu dana nakon muževljeve smrti ne uspeva da vidi razlog da nastavi sa životom. Mirjana Karanović svedenim sredstvima nosi priču o ženi koja sa hladnom smirenošću planira samoubistvo. Ono što je prene iz tog hipnotišućeg stanja je pobačaj njene starije kćerke (Jovana Gavrilović). U ovoj depresivnoj etidi Vuletić ostavlja puno prostora svojoj glavnoj junakinji i narativ zaista pulsira sa njom. Njoj pripada ritam filma i njegova celokupna atmosfera, pa je tako i viđen ceo autorov svet: kroz njene oči. U tom smislu ovo je kompletna protagonistkinja suočena sa surovom srpskom stvarnošću, žena u zrelim godinama u društvu koje nikome, a naročito ni njoj nema ništa da ponudi. Izvestan je međutim problem sa njenom motivacijom, odnosno upitno je da li bi se majka tako malog deteta odlučila na takav čin iako će to predstavljati preko potrebnu finansijsku dobit za porodicu (tokom filma saznajemo da će tako porodica dobiti novac od osiguranja). U fokusu filma je kafkijanski začarani krug birokratije u kojoj smrt izgleda kao jedini izlaz, i čini se da u određenim trenucima podređuje likove tom zadatom okviru narativa o jednom propalom društvu. Osim podređivanja lika narativu koji vodi do delimične nedoslednosti, lik gospođe J. je kompletna protagonistkinja koja sa sobom ima snagu potrebnu da sa sobom nosi sve životne poraze i razočaranja.
„Reži“ je drugi dugometražni film Koste Đorđevića čiji scenario potpisuje Dragan Nikolić. Delimično ga žanrovski možemo svrstati u „coming-of-age“ ali se rad, pre svega, o portretnoj formi studije lika na osnovu tempom nabijene dramaturgije „isečka iz života“. Film počinje Ajinim (Kristina Jovanović) burnim raskidom sa Igorom (Mladen Sovilj) a nastavlja se sa incidentom u kojem je grupa huligana ubada u stomak. Njen dan ima brz i rastrzan tempo koji odražava karakter protagonistkinje, sa dugačkim mizankadrovima, koji često odaju utisak da se film događa u „u jednom dahu“. Njihov odnos je toksičan i disfunkcionalan, ali ne možemo poreći da u njemu ima iskrenih emocija, bar sa Ajine strane. Đorđevićeva protagonistkinja je pomalo stripski lik. Dramaturški, ali pre svega u glumačkom izrazu Kristine Jovanović, reč je o nekoj vrsti savremene naslednice lika iz filma „Nataša“. Njen šarm je jak, ali i iritantan, a silovitost njenih postupaka ima problem repetitivnosti i karikiranja načina ponašanja jednog generacijskog sloja mladih beograđana. Protagonistkinja je u ovom slučaju formalno kompletna, uz povremena stilska iskakanja u karikiranje koja istanjuju lik lišavajući film pokušaja dublje analize uzroka ovakvog karaktera.
„Ajvar“ Ane Marije Rossi, donosi vrstu narativa koja se retko ekranizuje u srpskoj kinematografiji. Priča o Vidi (Nataša Ninković) i Banetu (Sergej Trifunović), koji iz Švedske u kojoj žive dolaze u posetu porodicama u Srbiji, govori o propasti jednog braka. Oni su odveć otuđeni i kada dođu u svoju rodnu zemlju njihovi problemi kulminiraju, tako i razlozi za ostanak u ispraznom braku u potpunosti nestanu. U braku bez dece, oni trpe pritisak Banetove porodice iz unutrašnjosti u kojoj postoji već gomila bučnih unučića, dok je Vidina majka (Vesna Čipčić) zaglavljena u patološkom odnosu prema njenom pokojnom mužu čiju urnu nosi sa sobom. Vida, koja već dugo oseća njihovu udaljenost, otkriva Banetovu aferu sa mladom devojkom iz Beograda. Njihov sukob kulminira na večeri sa kumovima. Nakon toga, na aerodromu, neposredno pre leta nazad u Švedsku, Bane je ostavlja. Ovaj intimistički film otvara retko obrađivano područje porodičnog života, ali ne ostaje imun na šablonska rešenja vrlo složene psihološke i emotivne drame. Njegova početna postavka podseća na duboke, bergmanovske narative o otuđenju supružnika, ali brzo zapada u formu koja podseća na televizijsku seriju. U velikoj meri ovde nije reč o nezavisnoj protagonistkinji, već o formi u kojoj oba lika, i Vida i Bane, zauzimaju mesto protagoniste, dakle o jednoj duo-drami na filmu. Rediteljka u tretmanu oba karaktera pokazuje empatiju i razumevanje, pokušavajući da se postavi u poziciju neutralnog posmatrača i formirajući vizuru iz koje „niko nije kriv“. Tako oni zauzimaju slično vreme u kadru (Vida za nijansu više), i pratimo ih neretko oboje u rukavcima priče u koji samostalno zalaze. Jedino što određuje Vidu kao protagonistkinju je Banetova afera. Pojavom njegove afere u narativu rediteljska vizura prelazi u potpunosti u Vidin lik, te je Banetova afera nešto što se dešava daleko od očiju gledaoca, kao i od njenih očiju. Glumačka igra je impresivna i otkriva nove strane već poznatih zvezda kao što su Ninković i Trifunović, i predstavlja možda najveću vrednost ovog filma. Problematika Vide kao protagonistkinje jeste u tome što, u ključnom trenutku kada je identifikacija gledaoca sa njom postignuta, ona ostaje pasivna. Scenaristički se ovde zapada u šablon u kojem, iako nam glumačka igra sugeriše da je ovaj lik drugačiji, sve što sledi odigrava se „van ruku“ ove junakinje. Ona zapravo, izuzev bola, šoka i povređenosti, nema nikakvu aktivnu reakciju na sve što joj se događa. To se može tumačiti i kao deo njene nezainteresovanosti da održi takav brak, ali onda se pojavljuje nedoslednost, jer ona taj takav brak brižljivo održava već jako dugo. Takođe, na kraju, rediteljka bira da se ponovo vrati na jednaku raspodelu mesta protagoniste između Baneta i Vide, te je vizura je na kraju neutralna, što je slučaj i kada se radi o pokretanju radnje: oni su ravnopravni pokretači. Zbog svega ovoga, čini se da je reč o protagonistkinji ograničenog trajanja ili o jednom pomalo paradoksalnom fenomenu „epizodne protagonstkinje“, odnosno karaktera koji samo u određenom delu narativa zauzima ovu poziciju. Uz sve nedostatke, mora se međutim primetiti da je reč o donekle drugačijem rukopisu kada govorimo o karakterizaciji ženskog karaktera, u kojoj dobijamo ipak više slojeva. Takođe, tretiran je jedan drugi aspekt života, u koji se retko zalazi u srpskom filmu.
Nakon analize nekoliko protagonistkinja u srpskoj kinematografiji u periodu posle 2000. godine, dolazimo do zaključka da su one dovoljno retke da teško mogu obrazovati neki čvršći skup zajedničkih osobina, međutim, upravo to im pruža priliku da se svojom individualnošću bore protiv stereotipa. Ispostavlja se da ta činjenica da se žene retko nađu u poziciji protagonistkinje u domaćem dugometražnom igranom filmu, obezbeđuje da svaka od njih ostane izuzetno upečatljiva. Pa ipak, takav trend ne ostavlja zaista dobre i konstruktivne posledice, jer dolazi do sporog razvoja ženskih likova i sistema u kojem ženski likovi moraju da osvajaju tu poziciju. Zbog toga se zajedničke karakteristike ovih različitih protagonistkinja ogledaju upravo u njihovom odnosu prema svetu koji ih okružuje. Jedna zakonitost se uočava, skoro uvek je reč o likovima koji su na izvestan način suprotstavljeni ili sukobljeni sa svojom okolinom. Čak i kada je reč o Jasni Maje Miloš, koja se na prvi pogled uklapa u svet koji je okružuje, reč je o junakinji koja u njemu traži nešto čega nema, kao što je slučaj i sa Leni Mine Đukić koja beži od problema iz svog okruženja u izmaštanu poetsku stvarnost. Za većinu njih se može reći da gube bitke koje vode, noseći u svom porazu suštine filmova u čijem su središtu, što govori o društvu u kojem je pozicija žene loša i vrlo često pogrešno shvaćena ili pojednostavljena. Protagonistkinje su na srpskom filmu svakako prošle razvojni put, koji je daleko od zanemarljivog, sve više izlazeći iz tipskih uloga, spirajući sa sebe tragove društvenih stereotipa. Čini se da se sve više radi o ženskim likovima koji preuzimaju kontrolu nad svojim životom, postajući snažan pokretač radnje, te je i njhov odnos prema narativu drugačiji. Protagonistkinje su sve manje uslovljene muškim narativom a samim tim je i sve manje nedoslednosti u ovim likovima. Iako i dalje u određenoj disharmoniji sa svetom koji ih okružuje, ide se ka tome da one uspevaju da svoju najužu stvarnost oblikuju prema sebi, a ne da uvek ostaju potpuno pobeđene.
Protagonistkinje srpskog filma se mogu zajedno okarakterisati kao vrlo snažne pojave – reč je o ženama koje žive svoje živote uprkos stvarnosti. Na taj način one su svojevrstan pandan srpskom autorskom filmu koji takođe postoji uprkos našoj stvarnosti. One su „debele kože“, ali ih to ne čini grubim. Lišene iluzija, mada ne i emocija, to su žene koje krče put u narativu, koji je duboko određen mačističkim društvenim poretkom. Često su neshvaćene ili nedorečene i unutar narativa čije su protagonistkinje, ali se onda, kao u „Nataši“ događaju glumački zahvati koji ih produbljuju izvan okvira scenarija. Ne može se, u tom razvojnom putu, zanemariti činjenica da je došlo do pojave žena-rediteljki, koje su stavile žene u centralnu poziciju svojih filmova, tretirajući ih potpuno drugačije. Većom pojavom autorki u domaćoj kinematografiji desile su se značajne promene, iako je još uvek dugačak put do ravnomerne zastupljenosti protagonistkinja na filmu u Srbiji.
Takođe, pojava autorki iza kamere značajno je uticala i na to kako muški autori oblikuju svoje ženske likove. A važno je i da su muški likovi i protagonsti u kreacijama rediteljki dobili neke nove obrise. Tradicionalistički obojeni narativi i tipske uloge se, iako vrlo sporo, proređuju, bar kada je reč o autorskom filmu u Srbiji.
Stiče se i utisak da sa ženama autorkama nove generacije dolazi istovremeno drugačija generacija protagonistkinja, koje donose neophodnu trodimenzionalnost ovim likovima na filmu, dajući nezamenjiv uvid u srpsko društvo, ali i identitet žena u ovoj zemlji. Konačno, moglo bi se zaključiti da što se više bude snimalo filmova u kojima postoje protagonistkinje, biće i više prilike za razmatranje šireg spektra različitih ženskih likova i možda jednog dana i analizu i grupisanje koje nema rodni predznak. Upravo bi ovo trebalo da bude cilj ovog puta koji protagonistikinje prelaze u srpskoj kinematografiji: da ravnopravnost bude norma pa da ni ne zahteva analizu po rodnoj osnovi.
