NASLOV FILMA: Ekipa

REŽIJA: Marko Sopić

SCENARIO: Rade Ćosić

ULOGE: Rade Ćosić, Andrija Milošević, Lazar Đukić, Ljubomir Bandović, 

Srđan Todorović, Miloš Timotijević, Ivana Dudić i Dragan Jovanović

TRAJANJE: 105 minuta

DRŽAVA: Srbija

Čini se da kada u jednom filmu domaće produkcije ujedinite fudbal (ili kako to neki vole da kažu – najvažniju sporednu stvar na svetu) omiljeni nacionalni sport u kome nam nekako pristojan rezultat uvek izmiče, crnu komediju kao hibridni žanr specifičan za naše podneblje i to začinite sa mnogo znoja, kao posledicu preteranog lučenja testosterona alfa mužjaka, rezultat jednostavno ne može da izostane. Ipak, debitantski dugometražni igrani film „Ekipa” reditelja Marka Sopića je promašen čist zicer.

 

„Ekipa” prati fudbalera Zdravka (sjajni Rade Ćosić) u dresu Partizana sa brojem 1+8 (što je izvesni omaž čileanskom fudbaleru Zamoranu), njegovog najboljeg prijatelja papučara Stefketa (pravo osveženje na pomalo monopolističkoj mlađoj glumačkoj sceni u vidu šarmantnog Lazara Đukića) i Zdravkovog brata od tetke Klupe (standardno Andrija Milošević kao Andrija Milošević u datim okolnostima) inače vatrenog navijača Crvene Zvezde, koji se upliću u prljave poslove podzemlja fudbala. Dve su dobre okolnosti scenarija koji potpisuje glavni glumac filma Rade Ćosić. Vraćanje duga za koji nemaju novac je dobra situacija, ali ono što podiže ulog i čini je uzbudljivom je što su vremenski ograničeni, sat otkucava a ucenjivač kome su dužni novac Skare (Dragan Jovanović) kao zalog drži Zdravkovu devojku, Italijanku. Ivana Dudić (Italijanka) bi uz nešto smanjenu koketnu igru prema kameri i više emotivnog investiranja u sam lik, te otkrivanjem ili domaštavanjem nijansi i slojeva koji čine svaki valjani karakter, mogla da izađe iz manira glume u koji je isuviše rano upala. A protagonista Zdravko? Ako postigne gol na derbiju gubi devojku, a ako ne – gubi sebe. Dobro je to što ovaj glavni junak ne boluje od tipične bolesti domaće kinematografije u vidu pasivnog protagoniste koji se prepušta vihoru nepravednih okolnosti koje ga lelujaju ili lome,  već je on aktivan i pravi izbore u kojima i kada lupi glavom o zid, to čini svojevoljno.

Ekipa filma „Ekipa” žanrovski određuje ovo ostvarenje kao krimi komediju. Komediografski potencijal je daleko od iskorišćenog jer iako dobro osmišljeni, sami za sebe, kao individualni likovi, oni zajedno nisu profunkcionisali a za to crveni karton sledi scenariju – ukoliko ga je i bilo u pretpostavljenoj zaokruženoj formi (što, stiče se utisak, u ovom filmu nije bio slučaj). Scene se smenjuju relativno dobrim ritmom koji gradira kako se zaplet usložnjava i mreža širi; izdvojeno, scene su ispunjene praznim hodom te tapkanjem u mestu i propuštanjem šansi za komične minijature umesto kojih gledamo mnogo priče bez da se išta kaže.  Svega nekoliko komičnih momenata je uspešno plasirano, te su našle put do publike koja na smehu zaista nije škrta. Put junaka je zamišljen dobro kao i ključne/prelomne tačke ali nedostaje „mesa” koje bi tu strukturu podržalo. Manje generičnih situacija, ekonomičnije sa vremenom, kao u sceni zavođenja/prvog susreta na pumpi koja traje isuviše dugo da iz šarmantne prelazi u dosadnu, manje scena, poput privatne projekcije koju Skare upriličava Italijanki, koje ne doprinose glavnom toku radnje. Tako na primer, monolog Zdravkovog menadžera Srđana Todorovića, snimljen u srednje krupnom planu, iako zamišnjen kao katarza, uz stilsko iskakanje, ne postiže željeni efekat. Nakon kog sledi očekivana egzekucija koju izvršava surovi menadžerski klan Dekija BMW (Miloš Timotijević u još jednoj ulozi grubijana). Menadžer (Srđan Todorović) je Zdravkova savest. On ga uči šta je dobro a šta ne. On mu pomaže i pokušava da mu ukaže na pravi put jer je Zdravko dečko odrastao bez očinske figure koji u tom suludom svetu fudbala, malverzacija, koristoljubivih žena, brzih automobila i intenzivnih izlazaka pomalo nesnađeno tumara ugrožavajući sebe kao fudbalera, odnosno sebe jer odvojeno i ne postoje. Kao takav, menadžer strada – jer za dobre tu nema mesta. Utisak je, dakle, da je umesto scenarija Rade Ćosić napisao grubu skicu a potom glumcima dopustio da improvizuju u čemu nisu svi bili jednako uspešni. Što se tiče prvog dela složenice KRIMI komedija koja opisuje film „Ekipa”, ideja je uspešno realizovana. Krimi deo u kom lovatori okreću velike pare, bizarni načini zabave, prljave igre i malverzacije, ratovi „klanova”, njima je fudbal  samo nominalno zajednička stvar ili bolje rečeno – paravan dok je onim drugima sve. Ovo je stilski mišmaš sa završnicom zamišljenom u tarantinovskom stilu i duhom Zdravkovog oca, bivšeg fudbalera u dresu Crvene Zvezde, u ulozi naratora koji je kao funkcija i sredstvo uveden,  ali potom, nakon uvodnog monologa, zaboravljen do kraja te potpuno zloupotrebljen za potrebe postizanja patetičnog tona koji je svakako i suvišan. Film je ispod očekivanja pa čak ni neki od najboljih naših  glumaca nisu uspeli da ga svojim doprinosom unaprede. „Ekipa” okuplja veliku kako glumačku tako i ekipu „iza kamere”. Neki od glumaca, poput Sergeja Trifunovića, su se u kadru pojavili bez napisanog ali ni improvizovanog. To je možda dobro osmišljen potez marketinškog tima koji  računa da ime sa omota prodaje ulaznicu; ali, publika na kraju ipak ceni kvalitet. Tako ni potpisana mnogobrojna filmska ekipa nije uticala na  kvalitet ovog filma. A možda  važi i ona stara – mnogo babica, kilavo dete. Ipak, bilo je i onih koji su sjajno svoj deo posla obavili. Prvi među njima je, bez premca, Dragan Jovanović koji se ulogom Skareta vratio nakon duže pauze. Skare je potpuni antagonista, glavni uzrok problema za šarmantnu ekipu spadala Zdravka, Klupe i Stefketa, ali ga iskusni Dragan Jovanović svojom sjajnom glumačkom igrom čini neodoljivim. Takođe, Rade Ćosić koji nakon glavne uloge Marka Mareta u filmu „Afterparti” reditelja Luke Bursaća i u filmu „Ekipa” koji je, takođe, subvencionisao Filmski centar Srbije  briljira, doduše, ponovo igrajući dečaka koji nema baš mnogo sreće ni pameti ali ono što je definitivno – srca ima.

Izgleda da ova 2019. godina na izmaku što se domaće kinematografije tiče nije bila naročito uspešna za komedije dok su socijalne drame (još jedan s k o r o autohtoni balkanski žanr) bile u zenitu. Nakon, početkom godine, slabašnog filma „Taxi Bluz” koji je pretendovao, ali samo do prikazivanja, da bude „Munje” 21. veka sa potentnom premisom ugušenom lošom realizacijom u završnici, 2019. godine dolazi još jedna slabašna komedija. Ustvari, ekipa „Ekipe“ bi kao prigovor mogla reći da fokus nije na komičnom. Dobro, to je pomalo izgovor na nivou osnovca koji se uspavao te kasni na čas ali i to da uvažimo – „Ekipa“ je film sa ocenom dobar 3 i to da im progledamo kroz prste. Zašto smo im progledali kroz prste? Zato što je ekipa uživala tokom čitavog procesa stvaranja ovog filma i to ne može da se ne primeti. Prvenstveno energija reditelja Marka Sopića, velikog ljubitelja fudbalera Partizana pokojnog Dragana Manceta, koji je pre ovog filma radio seriju „Kazneni prostor“ (2002.) o penzionisanom fudbaleru. U istom timu je i producent/glumac/scenarista Rade Ćosić, koji je kao momak maštao da postane fudbaler ali ga život učini glumcem (I nije pogrešio!). Ova dva zaljubljenika u fudbal su napravila film za svoju dušu, o onome što vole baš onako kako vole dok su se dobro zabavljali igrajući utakmicu sa fudbalerima Crvene Zvezde i Partizana koji su specijalni gosti filma. Filmski centar Srbije je na konkursu za razvoj domaće kinematografije izabrao Ćosićev sinopsis, predložak/ okvirno razvijenu radnju, kao potencijal za dobar komercijalni film i odobrio sredstva iz fonda za razvoj scenarija. Međutim, ko je mogao da pretpostavi da će scenario ostati (nerazvijen) na nivou sinopsisa te da će takva prilika za penal biti skupo prokockana. Ovu utakmicu možda jesu izgubili iako zaista jesu ostavili srce na terenu (ili im sudija nije bio naklonjen). Ali, svi imaju pravo na revanš. Tako da momci, sledeći put angažujte skauta da odradi transfer i dovede scenaristu kao pojačanje u  E K I P U a mi ćemo navijati za vas. Kvota ostaje 1.01 a ulog podižemo!