Kritika filma Prolazi

NASLOV: Prolazi (Passages) / SCENARIO I REŽIJA: Ajra Saks / ULOGE: Franc Rogovski, Adel Egzarkopulos, Ben Višou i dr. / TRAJANJE: 91’ / DRŽAVA: Francuska, Nemačka / GODINA: 2023.

It’s complicated, bio bi status članova ljubavnog trougla filma Prolazi. Novo ostvarenje Ajre Saksa, prikazano na nedavno završenom Festivalu autorskog filma u Beogradu, na podlozi pariskih mondenskih krugova iscrtava ménage à trois gej bračnog para Tomasa (Franc Rogovski) i Martina (Ben Višou) i mlade učiteljice Agate (Adel Egzarkopulos). Nekolicina tema iz repozitorijuma romantičnog/erotskog života koncentriše se oko krunskog pitanja svih onih odnosa čije konvencije još uvek nisu ustanovljene: može li se voditi strastima bez odgovornosti?

Pitanje se najpre odnosi na odluke ili, pak, neodlučnosti Tomasa, nemačkog reditelja koji se nakon završetka novog filma, naizgled potaknut nezainteresovanošću svog supruga, upušta u aferu sa mladom učieljicom Agatom. Večito na biciklu, u liminalnom prostoru između stana svoje nove devojke i kuće u kojoj je živeo sa suprugom, on pokušava da održi obe veze dokle god je u stanju da se ni u jednoj od njih u potpunosti ne preda partnerskim dužnostima. Paradoks Tomasovog egocentrizma pritom leži u činjenici da, slep za druge, ne uspeva da sagleda čak ni sebe. U nameri da ilustruje ovu premisu, Saks pred Rogovskog, Višoua i Egzarkopulos postavlja zadatak da susretom tela izraze sve što se u takvim, neomeđenim, nedogovorenim ljubavnim meandriranjima drugačije teško iskazuje. Ta tela ispunjavaju zahteve najbolje moguće: igraju, dodiruju se, mešaju, podnose bol i zadovoljstvo, uvećavaju se i smanjuju… Pa ipak, uprkos rediteljskoj pedantnosti i glumačkoj senzibilnosti, čini se da Prolazi ostaju na površini, emotivnoj koliko i idejnoj. Doslednost Tomasovih i Martinovih interakcija slična je stilskoj vežbi u kojoj je potrebno izvući što više situacija i osećanja iz samo dve raspoložive replike: Ostani sa mnom – Neću. Ukoliko se motivacija pomenutog odnosa donekle može prihvatiti kao samoobjašnjiva, Tomasova i Agatina to svakako nije, ali se, bez obzira, razvija brzo i plošno: od upoznavanja i plesa na žurki do useljenja. Ovi izbori mogu se donekle pripisati uobičajenom delanju impulsivnih karaktera poput Tomasovog, mada čak ni u datom ključu nije izvodljivo do kraja otvoriti vrata koja vode suštastvenijem saosećanju sa likovima.

Vizuelni aspekt filma – upečatljiva koloristička i kompoziciona rešenja (direktorka fotografije: Žoze Deze) potpomognuta dizajnom enterijera pariskih domova više srednje klase (scenograf: Erve Engran) – i privlači i otuđuje. Kao u Romerovim ciklusima (kadar Martinovih nagih leđa priziva u sećanje Kleo iz Ljubavi poslepodne, 1972), mladi ljudi misle i govore o ljubavi u realnim-nalik-imaginarnim prostorima, s tim da se kod Saksa, koji se, budući na francuskom terenu, poziva na uzore sa lokala, ljubav i praktikuje. Ako je to ljubav, a ne zanos, jer u erotskom naboju likovi, ponajpre Tomas, više nisu sigurni vole li, jesu li zaljubljeni ili im se sve to samo čini. Ali i pored sveg erosa, iz Prolaza kao da je izuzeta životnost, upravo zbog nerazrađenih emotivnih spona na kojima bi senzualno počivalo. Srednje krupni planovi ekspresivnog Rogovskog, delikatnog Višoua i odmerene Egzarkopulos pažljivo su stilizovani, a prijemčivost prizora počiva najpre na činjenici da se sve odvija u okvirima francuskog chic kruga, mada slikovna sofistikacija nije dovoljna da nadomesti nedostatak sofistikacije u rediteljskom postupku.

Prolaze, uprkos neprodubljenosti, ne bi trebalo otpisati. Oni nisu monumentalni, ali na planu razumevanja savremenih romantičnih odnosa uspešno podsećaju na problem otežane komunikacije, bojažljivosti, trpljenja i zloupotrebe drugog pod izgovorom odbrane sopstvenog integriteta. U tom smislu upad sa strane – razgovor Tomasa i Agatinih roditelja na porodičnom ručku – grub i pun netrpeljivosti, razobličava sve prepreke nedorečenih rasprava i zamagljenih ličnih granica. Iz aktuelnog tematskog repertoara (nalik na Sali Runi, mada bez njenog osećaja za finese), Saks prebira po problemima polu-otvorenih veza i svih prolaza kroz koje u njih samoljubivci mogu uneti nemire. Uz to, motiv homoseksualnosti (čest u rediteljevom opusu) ne tretira se problemski, već postaje činjenica, pa se u jednom potencijalnom meta-čitanju može shvatiti kao srećno otiskivanje od male gaze orijentisane drame sa Adel Egzarkopulos u ulozi adolescentkinje, buduće učiteljice, na putu seksualne samospoznaje – Plavo je najtoplija boja (La Vie d’Adèle – Chapitres 1 & 2, Abdelatif Kešiš, 2013).

Prolazi/prelazi: Tomas nebrojeno mnogo puta prelazi pragove, zadržavajući se samo nakratko, ali se ništa u njemu ne menja. Sve promene odvijaju se u njegovim partnerima. I mada nije presedan kakvim ga svetska kritika proglašava, film Prolazi pametno uočava da želje i strasti bez spremnosti na odgovornost u konačnici ostavljaju prazninu, samo je pitanje u kome.

(Naslovna fotografija iz filma Prolazi (FAF promo) objavljena je uz odobrenje press službe Festivala autorskog filma u Beogradu.)