Kritika filma Probudi me Marka Šantića

NASLOV FILMA: Probudi me (Zbudi me)

SCENARIO: Sara Hribar, Marko Šantić, Goran Vojnović

REŽIJA: Marko Šantić

ULOGE: Jure Henigman, Živa Selan, Timon Šturbej,

Nataša Barbara Gračner

TRAJANJE: 85’

DRŽAVA: Slovenija, Hrvatska, Srbija

GODINA: 2022.

Probudivši se u bolničkoj sobi sa povezom oko glave, Rok (Jure Henigman) napušta bolnicu u pratnji svoje devojke Rine (Živa Selan). U bolnici je završio zbog nezgode u kojoj je zadobio povredu glave i kao posledicu ima ozbiljan slučaj selektivnog gubitka pamćenja. Pokušavajući da povrati pamćenje, vraća se u Jesenice, industrijski grad u kom je odrastao. Ispred svoje zgrade seća se da su vrata uvek otključana, hoda i dela po automatizmu. Kada ga vidi, majka je preplašena, a jedini koji mu se raduje je mlađi brat, za koga je Rok idol. Rok provodi dane hodajući stazom sećanja, razgovarajući sa poznanicima, pokušavajući da se seti zbog čega je morao da napusti rodni grad.

U srcu filma je konflikt u kom slovenački Bošnjaci već skoro trideset godina nakon raspada Jugoslavije ne mogu da žive bez svakodnevnih napada grupe lokalnih nacionalnih ekstremista. Jednoj takvoj grupi pripadao je i Rok. Sudeći po kratkim snimcima i pričama koje mu prepričava mlađi brat, on je uvek bio u prvim redovima kada je trebalo da se napadne „neprijatelj“, dok bi Rokov drug Damjan (Jurij Drevenšek) stajao po strani i dodavao ulje na vatru. Danas Damjan radi kao obezbeđenje u istoj osnovnoj školi u koju je nekad išao sa Rokom i muslimanskom decom iz komšiluka, a koja su mu u jednom trenutku postala krvni neprijatelji i sada vode obližnji kulturni centar. Damjanov otvoreni govor mržnje i poznate demagoške formulacije u početku zbunjuju Roka, a zatim i plaše kada shvati koliko je njegov brat uvučen u sukob i kolika je njegova odgovornost za sve to. Kada sećanje počne da se vraća, Rok pokušava da se iskupi, ali je tada možda prekasno.

Jure Henigman uspešno razvija lik, od opšte zbunjenosti i mahinalnih postupaka, preko skoro neprijatne potrebe da sagovorniku nagovesti da zna o čemu/kome se govori (dok evidentno to zaista ne zna) do odlučnosti čoveka koji, shvativši da mora da funkcioniše sa ono malo informacija koje mu je dato, istrajava u borbi za bratovljevu budućnost. Njegova borba je unutrašnja, ali i te kako vidljiva. U jakoj glumačkoj ekipi, pored Henigmana, ističe se Belaž Setnikar kao Selim, mladić u kolicima, koji u dva uzdaha uspeva da koncentriše osećanje nemoći i osuđenosti na život u kolicima, ali više od toga: na život bez samostalnosti. Nataša Barbara Gračner u ulozi majke, Živa Selan kao Rina i Tamara Avguštin, prijateljica iz detinjstva Đenana, odmerenom i preciznom igrom stvaraju zaokružene uloge, žene koje donose toplinu u hladni svet muškaraca, u kom su osuđene da čekaju, na smrt, ljubav i mir.

Gledalac u svakom trenutku ima minimalnu količinu informacija neophodnu za praćenje radnje. Reditelj Marko Šantić je uspeo da pronađe snažnu vezu između malog, nekadašnjeg industrijskog grada Jesenice i Venecije Los Anđelesa. Iako dakle asocira na Fatalni kurs iks / Američka istorija iks (Toni Kej, 1996) zbog konflikta i socio-ekonomskih paralela, Probudi me je tom filmu bliži po studiji reinvencije karaktera. Za reditelja, čovek „vraćen na fabrička podešavanja“ osetljiv je na ksenofobiju, odbija ga rasizam, a mržnju prema drugome vidi kao uticaj nekolicine loših aktera i nepovoljnog okruženja. Bez flešbekova, tonalno i ritmom ujednačen, film ne pretenduje da šokira, već prikaže realnost svojih likova i predloži model za uspostavljanje dijaloga.

Kroz lik Selima jasno se poručuje koliku snagu imaju filmovi, toliku da sam pomen naslova izaziva emocije. U kulturnom centru se prikazuje Grbavica (2006) Jasmile Žbanić. Glup i gluplji (braća Fareli, 1994) su nedostižan ideal repertoarske politike: glupi filmovi su za srećna vremena. Primetno je šta se oseti na pomen Ničije zemlje (Danis Tanović, 2001), a šta kad se čuje Lepa sela lepo gore (Srđan Dragojević, 1996). Iako se isprva ne seća Selima, Rok oseća njegov bes i nemoć, i sam konfrontiran sa sopstvenom nemoći da razume njihov međusobni odnos i istoriju. Za Selima i kolege u kulturnom centru, filmovi nisu samo prošlost, već i njihova sadašnjost.

Prikaz Jesenica (prazne ulice, socijalistički brutalizam, jednoiposobni stanovi sa niskim plafonima) samo ukazuje na prostor u kom, ako vreme nije stalo – onda jako sporo teče. Maglom okruženi Bled na prvi pogled izgleda bajkovito, ali je on ujedno i crna rupa Rokovog sećanja. Jedina svetla tačka je Austrija, o kojoj se samo govori, prostor prosperiteta i mogućnost bega od surove realnosti.

Slika Slovenije koju Šantić predstavlja razbija mnoge pozitivne predrasude o „najčistijoj zemlji na svetu“. Njegova Slovenija je siva i mračna, ali ne bez nade. Da bismo nastavili dalje, život, sećanja, ali i filmove, moramo videti budnim očima.

(Fotografija iz filma Probudi me objavljena je uz odobrenje autora.)