NASLOV: Mi nismo pokrenuli vatru REŽIJA: Senka Domanović SCENARIO: Senka Domanović i Katarina Todorović ULOGE: Milica Stefanović i Alban Ukaj TRAJANJE: 17’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2021
Film Senke Domanović „Mi nismo pokrenuli vatru“, prikazan u okviru proteklih festivalskih izdanja 19. Filmskog fronta i 17. Slobodne zone, u zapletu najavljuje priču o dvoje poznanika koji se susreću posle izvesnog broja godina. Tokom filma pratimo aktere, Maju (Milica Stefanović) i Viktora (Alban Ukaj), koji donekle spontano odlaze na izlet u vikendicu Majinog nedavno preminulog oca.
Film oscilira između intimne priče i politički intoniranog sadržaja. Početni kadar filma, u krupnom planu sa farom unazad predstavlja dve boce benzina sa zapaljivom krpom na otvoru, kao naslovni motiv filma, praćen naracijom iz zvučne slike koja objašnjava da modernom čoveku oružje nije dato da bi postao ubica, već da bi mogao da se odbrani. Glasovni sadržaj upućuje na izvesnu ideološku prizmu daljeg toka radnje, koja naizgled prikazuje postupke i dogodovštine dvoje mladih ljudi koji provode par dana u osami, udaljeni od civilizacije.
Relacija dvoje junaka filma očitava se tokom prvog segmenta kroz međusobnu suzdržanost i oskudan razgovor protkan klišeiziranim frazama, da bi u drugom delu bio praćen zbližavanjem dvoje junaka i segmentima koji na određen način daju pojašnjenje prethodno tenzičnih situacija (ispreturana vikendica, Viktorov status političkog begunca).
Kvalitete filma možemo naći najpre u fotografiji (Vladimir Pavić) i glumačkoj interpretaciji, takođe u angažovanosti koju film zahteva od gledaoca u skladu sa svojim prekidima, paralelnim vremenskim tokovima i nedorečenostima (montaža: Ana Radojičić, Nataša Pantić). Ovo poslednje se tako manifestuje i kao jedan od nedostataka, ali i kao narativno sredstvo filma čiji diskurzivni sadržaj je očito aktivistički motivisan, iako ne i eksplicitno prikazan kao takav.
Doslednost interpretacija vidimo u karakterizaciji junaka, koji predstavljaju mlade ljude, apatične ili dovedene do stadijuma apatije, koja naročito dolazi do izražaja kod Majinog lika. Ona ostavlja utisak osobe kojoj treba odmor od rutine i osećaja besmisla, što se odražava i kroz izlizane kritičke fraze koje ona izgovara. Viktor odaje utisak drskog, ali i sumnjičavog tipa, koji se kreće pod teretom koji svaki beg sa sobom nosi.
Među nedorečenosti filma mogu se svrstati kadrovi koji predstavljaju nešto što liči na mehanički sklop automobila sa umetnutom bombom, i prizori Viktorovog otvaranja plastičnih vreća koje sadrže verovatno nekakav sastojak neophodan za njeno spravljanje. Ovi prizori više funkcionišu kao flešbekovi, moguće u svrhu ilustrovanja Viktorovog postupka koji ga je pretvorio u begunca, premda naizgled deluju integrisani u datu vremensku radnju. Narativna struktura je više fragmentarna nego linearna, i na momente pokazuje simultano više vremenskih tokova. Sagledavanje pripovednog toka deluje i kao nužan postupak za integrisanje dramske radnje koju pratimo sklapajući kockice datog filmskog konstrukta.
Naslov filma takođe predstavlja jednu nedorečenu zagonetku, kao i početna grafička oznaka za 2014. godinu, koja svedoči da je radnja određena jasno datovanim događajem. Taj detalj pridodaje ovom igranom filmu i daje naznake integrisanog dokumentarizma.
Poetičan utisak ostavlja segment filma koji je umetnut u vidu halucinogene meditacije u prirodi sa prepletenim kadrovima šume, zemlje, nastalim u blizini vode i prizorima razbijanja jaja, prepliće se tokom intimne interakcije dvoje aktera, praćenog ispisom sudske izjave deklarisanog počinioca zločina predstavljenog kao čin revolucionara. Sam zaplet donekle evocira narativ filma „Neposlušni“ (Mina Đukić, 2014.) koji takođe govori o dvoje mladih ljudi u okviru svojevrsnog road-movie-ja. Ponavljaju se isti motivi puta, pustinje u vidu prirodnog okruženja, zaklona od civilizacije i ljudi, neprilagođenosti; kao i postupci u vidu oskudnih dijaloga, nedorečenosti i kritičkog narativa koji progovara kroz suspenziju eksplicitnog (vizuelnog) referisanja na isti.
Naravno, u filmu „Mi nismo pokrenuli vatru“ elementi kritičkog govora su dati mnogo eksplicitnije, ali kroz zvučne zapise i replike junaka koji su oboje na neki način meta drugih, i u ovom filmu nevidljivih. I samo svrstavanje filma u okviru programa Slobodne zone, upućuje na društvenu angažovanost kao jedno od glavnih određenja ovog filma. U tom kontekstu, deluje da „Mi nismo pokrenuli vatru“ cilja opšta mesta onog što se u širem smislu shvata pod pojmom političnosti, što uz navedenu nedorečenost ostavlja mogućnost da ga interpretiramo kao subverzivnu kritiku upravo tih opštih mesta koja se nazivaju revolucijom, iako se ona dešava negde izmešteno suštinski.
