Ines Tanović, scenaristkinja i rediteljka, rođena je u Sarajevu gde je i diplomirala na Akademiji scenskih umjetnosti na odseku za dramaturgiju. Od 1989. godine i kratkometražnog igranog filma „Idea“ opus autorke, koju je američki magazin „Variety“ uvrstio na listu najtalentovanijih rediteljki Evrope, broji čak dvanaest ostvarenja. Dokumentarni, kratkometražni igrani i dva dugometražna igrana filma za koje Ines Tanović potpisuje scenario i režiju etablirali su autorkin rukopis kao jedan od vodećih u regionu.
Rediteljski i scenaristički opus Ines Tanović možemo podeliti na tri nezvanična ciklusa. Prvi je ciklus ekspresionističkih filmova kom pripadaju: „Idea“ (1989) i „Čovjek S“ (1991). „Čovjek S“ je prema autorkinoj prvobitnoj zamisli trebalo da bude dokumentarni film o retuširanju istorije. Ipak, vrata vojnih arhiva tih turbulentnih godina (film je snimljen 1989. godine) nisu bila otvorena ni za koga, pa ni za Ines Tanović koja je skrenula kurs ka kratkometražnom igranom filmu. Kafkin „Proces“ i Jozef K jesu prva slobodna i tačna asocijacija na film „Čovjek S“. Čoveka jednog jutra odvode iz porodičnog doma, bez objašnjenja i bez ikakve krivice, na prevaspitavanje nakon kog on prestaje da postoji. Čovek obrisan sa porodičnih slika i venčanog portreta dolazi na vrata nekada svog doma gde ga žena i dete dočekuju kao stranca. U ovom antikomunističkom filmu autorkina poetika je građena na osećaju klaustrofobije. One bukvalne zbog zatočenosti čoveka bez krivice u odajama odeljenja za brisanje nepodobnih mislećih jedinki. Ali i ona bitnija – klaustrofobija uma kancelarijskih marioneta sa dominantnim osećajem samobitnosti dok u realnosti samo sprovode, bez razmišljanja, naredbe onog gore. Onog gore čije uramljene slike su obavezni inventar svih kancelarija. Onog gore sa jasnom aluzijom na Tita kroz kameru mlade Ines Tanović ’89. godine. „Čovjek S“ je sjajan primer antistrukturalističkog scenarističkog pristupa zbog svoje izlomljenosti vremena sa zapletom o kažnavanju budući da protagonista ima pogrešan pogled na svet.
U početku bijaše zemlja, i voda i vazduh
I kap svijesti u tom moru istine – čovjek
I čovjek imaše oči da vidi i riječ da zapiše
I sebe – da pamti
I imaše moć da izbriše i zaboravi
(„Čovjek S“)
Drugi film koji pripada ovoj fazi stvaralaštva Ines Tanović je njen kratkometražni film „Idea“ iz 1989. godine. Za svoj prvi pravi profesionalni film autorka je dobila 35mm kameru koja nije bila tonska pa je, kako i sama kaže, od toga da nema dijaloga ni sinhronih šumova napravila stil. Značenjski bogat film o Ideji (novim idejama) koju počinju da slede violinista, starica, majka, učiteljica, bilderi i slepi koncipiran samo na vizuelnom je pravo malo remek delo na tragu sovjetske avangarde. Ideja pronalazi mladost u ruiniranim ili nedovršenim hangarima „betonskog“ grada sa čestim motivom pesnice, čvrste ruke. Sledbenici, slično kultu, opčinjeni koračaju za njom, pod zastavom praćeno dinamičnom muzikom koja jasno sugeriše na novi impuls, početak i stvaranje. U filmu „Idea“ te davne ’87, kada je film snimljen, rediteljka Tanović provocira još uvek postojeći komunistički režim.
Kratkometraži igrani film „Sindrom“ iz 1998. godine je prvi autorkin film nakon sukoba koji su prethodili raspadu zajedničke države ali i prvi sa motivom rata i svim onim što on sa sobom nosi. Ovaj film je značajan kao prvi iz autorskog opusa Tanović koji se bavi posledicama sukoba ali tu ideju ne stavlja ispred filma kao umetnosti. „Sindrom“ je film o generaciji mladih koja nakon proživljenog iskustva rata treba da nastavi život dalje – ali kako? Autorka nam ne daje ključ jer, čini se, smatra da normalnog života više na ovim prostorima neće biti. Ta premisa, uspostavljena u „Sindromu“ je zajednička i u ostalim filmovima Tanovićeve koji su usledili. Beznađe i veliki gnev zbog proživljenog, preživljenog ali i učinjenog čini nas invalidima. Godine posle rata na čitavom Balkanu karakteristične su po takozvanoj dizel kulturi. Šuškave jakne upasane u trenerke, kajle oko vrata, „brze“ naočare, ali i pištolj za pojasom su derivat rata koji je nastavio da živi u prividu mira koji je usledio. Tako grupa od dva mladića i jednog dečaka noćni provod završava u tramvaju gde bez razloga maltretiraju nekolicinu putnika. Sukob oko devojke u tramvaju je samo privid koji treba da gledaoca navede na lažni trag – onaj koji odraste uz nasilje samo je njemu sklon. Brutalna „igra“ iživljavanja se završava ubistvom koje pucnjem iz pištolja u nedužnog vozača tramvaja izvrši dečak. Dakle, nema budućnosti. Rat nas nije uništio tih godina dok je zvanično trajao, dok smo se međusobno sukobljavali, on ostaje u nama i uništavaće nas. Zanimljivo je primetiti da u jednoj od sekvenci dugometražnog igranog filma „Sin“ (2019) mladi protagonisti iskaljuju bes zbog nastradalog druga u ratu baš u tramvaju koji kradu jedne noći u Sarajevu − noći nalik onoj u Sarajevu od pre nešto više od dvadeset godina. Za rediteljski i scenaristički opus autorke Ines Tanović izuzetno je važno razumeti i shvatiti taj kontinuitet potisnutog nezadovoljstva i permanentne rezignacije kao posledice ratnih zbivanja.
Drugi ciklus uglavnom čine dokumentarni filmovi. Kratkometražni dokumentarac „Murtić u Sarajevu“ iz 2009. godine je finansiralo Ministarstvo kulture i sporta Bosne i Hercegovine. Izložba Ratni ciklus 1992 – 2004. hrvatskog slikara i grafičkog dizajnera, umetnika apstraktnog ekspresionizma Eda Murtića održana je u razrušenoj Sarajevskoj Gradskoj vijećnici. Nit koja spaja autorsku filmsku poetiku Ines Tanović i zajednički motiv Murtićevih slika je sumanuta smrt i ratno stradanje. Ipak ono što ovom dokumentarnom filmu nedostaje je čista emocija, težina istinitog na osnovu koje mi razvijamo empatiju. Murtićeve slike predstavljaju njegov doživljaj rata, sećanje hladne glave preneseno na platno iz udobnosti likovnog ateljea i njegov stav o ratu koji Tanović samo dokumentuje.
Kratkometražni dokumentarni film „Jedan dan na Drini“ (2011) osvojio je na ZAGREBDOX-u Veliki pečat u regionalnoj konkurenciji i od strane žirija proglašen je remek delom. Film prati radnike koji u zoru avgusta 2010. godine polaze autobusima put hidrocentrale „Bajina Bašta“ kako bi u mulju isušenog jezera Perućac tražili posmrtne ostatke većinom Bošnjaka ubijenih u Višegradu u periodu 1992 – 1995. godine. Ono što dokumentarni film „Jedan dan na Drini“ čini toliko potresnim i emotivnim je to što je Tanović izbegla rediteljsko potenciranje povišenog emotivnog tona. Autorka ne nameće svoj stav, ne daje nikakav komentar već samo dokumentuje nešto stvarno, istinski potresno. Upravo zbog toga što je Tanović uspela da ostane „hladne glave“, bez upliva ličnih emocija u film, empatija nije izostala. Ona suptilno snima dremljive radike na putu ka hidrocentrali, njihove ruke koje uzimaju hleb i paštetu za doručak pre nego krenu da kopaju po zemlji u kojoj pronalaze ljudske kosti. Lobanje, butne kosti, protezu sa zlatnim zubima, ogrlicu ili bedž Cipelića koji je nekada bio zakačen na džemperu živog čoveka. Jednog od 250 njih pronađenih. Dok naprotiv u dokumentarnom filmu „Živi spomenik“ iz 2013. godine snimljenom u okviru projekta Priče iz tranzicije urađenom u ispovednoj formi, intervju ispred crnog platna u srednje krupnom planu sa nekoliko aktera koji se prisećaju svojih iskustava rata u Bosni razvoj empatije, bar u tolikoj meri kao u „Jedan dan na Drini“ nije slučaj. Možda je autorka Tanović u ovom filmu prešla granicu dobrog ukusa kada je u pitanju insistiranje na ulozi žrtve (onih koji trpe), te odsustvo bilo kakvog kontrasta rezultira time što do kraja „Živog spomenika“ ostajemo prilično ravnodušni, pa čak i sa nepoverenjem slušamo priče tih živih ljudi što se ne čini da je bila namera autorke. Poslednji iz ove grupe kratkometražni dokumentarni film „GETO 59“, je projekat realizovan uz podršku ambasade kraljevine Norveške u Bosni i Hercegovini, a takođe u okviru projekta Priče iz tranzicije. Film prikazuje 59 porodica koje dvadeset godina žive sa izbegličkim statusom u 50 kuća u kolektivnom centru Ježevac kod Banovića koji je formiran 1993. godine. Privremeno rešenje za ove ljude koje traje skoro pune dve decenije, izolovan život i „posao“ prekopavanja ostataka uglja iz otpada koji se u blizini baca od sumraka do zore. Posao vredan tričavih trideset maraka za punu automobilsku prikolicu uglja. Nevidljivi ili zaboravljeni ovi ljudi iz geta žive najbolje što umeju kao da se više i ne nadaju da će biti zbrinuti.
Kratkometražni igrani film „Ispočetka“ iz 2010. godine, deo omnibusa Neke druge priče, je realizovan uz podršku Fondacije za kinematografiju Sarajevo. Ovaj film o kraju ljubavne veze sarajevskog studenta i aktivistkinje UN-a koja napušta Sarajevo, kada sagledamo čitav rediteljski opus Tanović deluje kao da, prema priči, prethodi filmu „Sin“. Ipak, autorka ističe da joj to nije bila prvobitna nakana već da je tek po završetku snimanja „Sina“ to sagledala kao tematski okvir i deo svojevrsne trilogije kojoj pripada i dugometražni film „Naša svakodnevna priča“ (2015). „Ispočetka“ prikazuje surovu realnost posleratne Bosne. Zemlje pod međunarodnim protektoratom bez perspektive. Zemlje u kojoj roditelji iznova prepravljaju novinske članke o ratnim zbivanjima koje niko i neće čitati. „Ispočetka“ je dobar, dramaturški zaokružen film kratke forme. Scenaristički najprecizniji iz filmskog opusa Ines Tanović.
U treću grupu spadaju dva dugometražna igrana filma. „Naša svakodneva priča“ (2015) prati priču porodice koja, baš kako i sam naslov ovog debitantskog dugometražnog ostvarenja autorke Tanović kaže, živi svakodnevnu priču. Četrdesetogodišnjak Saša (Uliks Fehmiu) učestvovao je u ratu iz kog vuče ožiljke. Ožiljci su delom vidljivi na njegovom telu, ali postoje i oni nevidljivi koji ga sputavaju da vodi normalan život. Postavlja se pitanje – koliko je normalan život moguć ili je taj prokleti rat samo izgovor za nedostatak ambicije i alibi za promašene živote. Saša živi sa roditeljima, razveden je i bez posla. Ali ta kolektivna trauma nije jedini pritisak na porodicu Sušić koju neoporavljenu pritiskaju novi, svakodnevni problemi. Ostareli otac Muhamed (Emir Hadžihafizbegović) je direktor firme pred privatizacijom posle koje će postati „višak“ dok požrtvovana majka Marija (Jasna Ornela Bery) boluje od raka. Dugi i statični kadrovi za koje se Tanović opredelila u ovom filmu u službi su prikaza sporog i teškog života koji nikako da prođe i da se konačno lepo odmorimo.
U svom drugom dugometražom filmu „Sin“ (2019) autorka Tanović prikazuje porodicu koja pored biološkog deteta, četrnaestogodišnjeg Dada živi i sa usvojenim adolescentom, osamnaestogodišnjim Armanom. Ovaj najslabiji film iz rediteljsko – scenarističkog opusa Tanović upao je u zamku potpune rasplinutosti budući da se glavni tok priče račva u mnogobrojne rukavce koji posle nikuda ne vode. Očeva bolest, bračni život u krizi sa čestim sukobima, nedostatak novca, Armanov problem sa identitetom ali i veza sa Srpkinjom iz Istočnog Sarajeva, ruševine iz rata koje mladi obilaze, generacija krive kičme zarobljena u video igrama, odlazak prijatelja na udaljeno ratište i vršnjačko nasilje su nezgrapno poslagani u 106 minuta filma. Čini se da je Tanović u ovom filmu želela da objedini sve motive koje je do sada obrađivala u svojim filmovima ali bez dramaturškog opravdanja za isto.
Do devedesetih godina avangardni stil nakon rata zamenjuje mnogo rediteljski svedeniji pristup sa dominantnom funkcijom komuniciranja ideje. Autorka vizuelni aspekt svojih filmova snimljenih nakon rata prilagođava temi koja, od tih godina pa do danas, prelazi u prvi plan. U godinama nakon „Sindroma“ dominantna tema koja se ponavlja u svim filmovima, dokumentarnim i igranim je direktna ili indirektna posledica ratnih sukoba na ljude prikazana kroz različite aspekte života. Stilski, slikovno-izazovni, i perspektivan rediteljski stil najbolje oslikavaju filmovi iz prve faze predratnog rediteljsko – scenarističkog stvaralaštva, iako se čini da puni potencijal nije dostignut zbog (svesne ili nesvesne) odluke autorke da svoj opus orijentiše prema priči u koju inkorporira svoj stav. Ipak, u okvirima autorskog puta koji je od 1998. godine izabrala, Tanović je stvorila mahom kvalitetne filmove kakvi su „Jedan dan na Drini“, „Ispočetka“ i „Naša svakodneva priča“. U onim drugim teza je nadvladala film kao umetnost. Dobar primer je upravo u poslednjem dugometražnom filmu „Sin“ koji je domaća publika imala priliku da pogleda na ovogodišnjem FEST-u. U priču o intimnoj drami porodice, svakodnevici u Sarajevu zarobljenom u tranziciji i realnim problemom potencijalnog romantičnog odnosa momka muslimanske veroispovesti i devojke iz Istočnog Sarajeva (već i previše slojeva priče) – autorka kreira dodatnu scenu samo kako bi se izrekla informacija o stradanju više članova porodice od bombe u ratu. Ova scena bi mogla biti potrebna i značajna ako bi se kroz tu prizmu gledao ljubavni odnos Armana i Milice. Ipak, u filmu „Sin“ nijedan, od mnogobrojnih, rukavaca priče bez jasnog fokusa nije o prevazilaženju. Ova scena komentar autorke koja ne pripada filmskoj celini jeste upravo najbolji primer tog kamena spoticanja u nekim od filmova autorke Ines Tanović. Možda je ključ upravo u tom potrebnom prevazilaženju koje oslobađa.
FOTO: Poster filma „Naša svakodnevna priča“
