Kritika filma Pokidan

NASLOV: Pokidan / REŽIJA: Suzana Purković / SCENARIO: Saša Mirković, Suzana Purković, Mladen Sovilj / ULOGE: Mladen Sovilj, Ivan Đorđević Džudi, Radoje Čupić, Vesna Stanojević, Marija Pikić, Milica Janevski, Andrija Kuzmanović, Jovo Maksić, Miloš Petrović Trojpec / TRAJANJE: 132’ / DRŽAVA: Srbija / GODINA: 2023.

Kada si već obuo crvene cipelice, onda barem igraj. Pokidan odražava univerzalnu borbu umetnika suočenih sa stalnom potrebom za reinventovanjem i prilagođavanjem u neprestano promenljivom pejzažu muzičke industrije, ne bi li preživeli i ostvarili svoje snove. Mladen Sovilj igra Peđu Dragomirovića, mladog klavijaturistu rok benda Škorpioni, u kom svira sa nekoliko prijatelja. On je jedini posvećen muzici i odbija da radi bilo šta drugo. Ubrzo dobija priliku da svira sa zvezdom alternativne rok scene, Anom Marijom (Milica Janevski), saznaje da je njegova devojka Nada (Marija Pikić) trudna, da će dugo biti na turneji, ali da će pritom zaraditi dovoljno novca da napusti porodično gnezdo i započne novi život. Svi planovi i snovi se uruše za tren i izgleda da mu samo novi menadžer Vanja (Ivan Đorđević) može pomoći.

Film pravi jasnu distinkciju između dva sveta: sveta porodice, prijatelja, voljenih osoba kojima je stalo do Peđinog života i njegovog doprinosa zajednici i sveta profitera, lažnih prijatelja, za koje je Kovač samo još jedan proizvod, bela mečka koja uči da pleše na užarenoj tacni. Takva polarnost, iako nesuptilna, sprovedena je dosledno, a prelazi protagoniste iz jednog sveta u drugi uz želju i nemogućnost balansa film čine izuzetno dinamičnim.

Sovilj glumi posvećeno, sa jasnim ubeđenjem, nezaustavljivim zaletom, glavom kroz zid, probijajući se iz kadra u kadar sa jednakom ili povišenom energijom, tako da preispitivanje svakog postupka vodi zaključku ─ to je taj lik. Međutim, u trenucima kada Peđa počinje da peva, umesto glasa Mladena Sovilja, čuje se glas Ace Lukasa. Stvara se disonanca: glas poznat većini gledaoca odjednom dolazi kao iznenađenje i teško ga je povezati sa likom Peđe Kovača. Dok situaciju i atmosferu prekida matrica, glumac otvara usta ali ne diše, pa u zanosu više izgleda kao da se davi a ne da peva.

Suzana Purković posvetila je veliku pažnju radu sa glumcima i očito je da može iz njih da izvuče ono što joj je potrebno. Rediteljka je ta koja Sovilja vodi za ruku i pušta ga u situaciju, dajući mu dovoljno prostora, spremna da uhvati svaki novi impuls improvizacije. Dijalozi su često živi i teku prirodno, tako da i scena razgovora Peđe i Stoleta (Miloš Petrović Trojpec), dva prijatelja na klupi u parku, može da deluje uzbudljivo i dramatično. Čitav kasting je odlično urađen, od glavnog junaka, preko grupe prijatelja, pa čak i do gostiju na svadbi ili neimenovanih članova benda.

Odlike, ili bolje reći nuspojave života folk zvezde – alkohol, droga i seks – desenzitizovani su do te mere da ne mogu izazvati želju za imitacijom. Seks sa Nadom nije seks koji Peđa ima sa nepoznatim ženama. Takve interakcije postaju samo izliv agresije i, kada se pojave kao trenutak pokušaja uspostavljanja kontrole, na momente deluju komično.

Teško je navijati za glavnog junaka, tim pre što film prikazuje svaki njegov pogrešan korak, a kako priča odmiče, odluke postaju drastičnije a da pritom protagonista nije svestan njihovih posledica. Tome se mogu naći opravdanja: težak život, nemaština, nemogućnost samoekspresije, očev alkoholizam, sve to načelno može biti povod za razvoj i propast lika. Međutim, gubitkom Ane Marije, koja je mogla da posluži kao primer, film upravo potencira da je nemoguće učiti iz tuđih grešaka.

Odnos prema muzici se menja tokom trajanja filma. Proces uvežbavanja, probe i pripreme za nastup sa početka filma u kasnijim fazama filma zamenjeni su scenama ispijanja alkohola i konzumiranja narkotika. Nepoznato je i to čije pesme Peđa peva, jesu li to njegove pesme i postoji li Lukas u svetu Kovača. Kreativni proces je zanemaren i umesto njega se prikazuju sve negativne periferne odlike bavljenja muzikom. Postavlja se pitanje ismeva li sam film vrstu muzike kojom se bavi Aca Lukas onako kako je ismeva Kovač, samim tim ismevajući publiku koja je došla da vidi film po motivima života omiljenog pevača?

Najveći problem kreativne prirode, a ujedno najveći komercijalni benefit filma, jeste njegova povezanost sa likom i delom Aleksandra Vuksanovića – Ace Lukasa. Producent Saša Mirković ulaže u trilogiju sa radnim ili već zvaničnim naslovom Kafana na Balkanu, inače i radnim naslovom ovog prvog dela trilogije. Regionalne premijere je pratio koncert Ace Lukaca, čiji je menadžer takođe Mirković. Utoliko je teže ne posmatrati film i kao reklamni materijal za promovisanje živih nastupa, ili barem kao diverzifikaciju portfolija sa zajedničkim sadržaocem. Hibridni događaj, koji podrazumeva projekciju filma Pokidan i Lukasov koncert, kakav je priređen na srpskoj premijeri u Štark Areni u Beogradu, svojim nemalim trajanjem od preko četiri sata rezultirao je rasutom pažnjom publike. Na projekciji filma bilo je značajno manje ljudi nego na koncertu, a kako je Arena velika, a LED ekrani na koncertnoj bini na kojima se prikazivao film relativno mali spram gledališta, publika se spuštala u niže redove ne bi li bolje videla. Nakon dve trećine filma počeli su da pristižu ljudi koji su karte kupili isključivo zbog koncerta, a činjenica da su mesta bila numerisana dovodila je do komešanja, uvreda i manjih incidenata među posetiocima. Nažalost, ono što je izazvalo najveće, ako ne i jedine glasne reakcije publike na film, bilo je konzumiranje kokaina. Svako „povlačenje crte“ propraćeno je gromoglasnim aplauzom, kao da u njemu leži jedina vrednost filma. Vidljivo je da je na ovom projektu radilo mnogo ljudi koji možda nikad neće dobiti priznanje koje zaslužuju (pre svih montažer Mihajlo Šuljagić). Sa druge strane, u definisanim okvirima, filmski radnici su dobili određenu slobodu. Pa ipak, stiče se utisak da je svaka uverljiva izvedba, svaki spontan dijalog, svaka improvizovana replika, svaki trik iz rukava montažera ili pažljivo osmišljen mizanscen uzalud protraćen. Koja je cena plaćena za takvo igralište?

Savremeni svet folka i njegovi stanovnici do te mere su karikirani da deluju realistično, dok je svakodnevica apsurdno idealizovana, što može biti ključ za čitanje lika Peđe Kovača, odnosno njegovog osećaja neadekvatnosti, utiska da ne zaslužuje svet u kojem je voljen, u kom ga prijatelji podržavaju u  istrajnosti da se bavi muzikom, a roditelji i žena ostaju uz njega šta god da uradi. Čovek jednostavno ne može biti vredan toga, stoga sledi samoispunjavajuće proročanstvo o samouništenju. Uskrsnuće može da se desi samo u nekom od nastavaka.

(Naslovna fotografija (Nemanja Miščević) objavljena je uz odobrenje producenata filma.)