NASLOV FILMA: Sinovi smo tvog stijenja

SCENARIO I REŽIJA: Ivan Salatić

TRAJANJE: 34’

ZEMLJA: Crna Gora, Srbija

GODINA: 2018.

 

O kratkometražnom filmu „Sinovi smo tvog stijenja“, snimljenom za samo pet dana, Ivan Salatić kaže: „meni je trebao jedan film dok sam spremao dugometražni, a isto tako trebalo mi je da se potpuno oslobodim u radu“. I još: „Kada sam došao u Kolašin i posjetio sela oko njega, mi smo prosto reagovali na sve što je bilo tu.“

Da li su se to okolnosti osmehnule Salatiću ili su spontanost, širom otvorene oči i načuljene uši ponekad zapravo najčvršći temelj dokumentarnog filma ostaje da se utvrdi. Za nas je ovaj munjeviti i ponešto improvizovani tvorbeni proces iznedrio najbolji Salatićev rad.

Zaista retki posmatrački filmovi tako učinkovito i nenametljivo prostor jednog kadra naseljavaju suprotstavljenim slikovnim i/ili diskurzivnim vrednostima. Pojasnimo. Ako je vegetacija bujna, jesenji tonalitet i hladna svetlost sprečiće je da progovori jezikom vitalnosti. Polja su zgarišta, stabla skeleti, ali se u istom širokom totalu naziru i zelenilo i akumulirana voda. Osušeno rastinje je na vlažnoj zemlji, upadljivo crveno-žute jabuke pored kontejnera, tunel sa natpisom „Srećno“ zamandaljen zarđalom rešetkom. Asocijativna montaža (Jelena Maksimović) igra, naizmenično, na perceptivnu sonancu i disonancu. Neki kadrovi dopunjuju i potkrepljuju prethodne („sad ovde niko ne stanuje“ pa rez na gole stene), drugi su im antitetični (prelazak sa deonice podvučene osetno poletnom muzikom na osušeno šiblje i stene prekrivene mahovinom).

Oko priče o Božidaru, stanovniku jednog sela u blizini Kolašina, koga proganja misao da su nedaleko od njegove kuće partizani pokopali streljanog italijanskog oficira, Salatić plete i složenu motivsku mrežu. Zemlja je i grobnica i enigma i čuvar tajne. Polja su spaljena vatrom; Božidar spaljuje korov u naročitom, meditativno ustrojenom švenku, a tu je i „partizanske borbe plam“. Spram propustljive zemlje i efemerne vatre, stene su konstanta, konstitutivni element crnogorskih predela – prirode neodvojive od istorije – da se poslužimo formulacijom Pavla Levija.

U podtekstu se pak čitaju istinske Salatićeve preokupacije: individualno i kolektivno sećanje, priče i legende, mitovi i istorija. Pejzaž i pamti i plamti, ali ne govori. Oni koji govore, s druge strane, ili ne poseduju istinu ili ih filmske tehnike ne obdaruju autoritetom da osnaže svoje tvrdnje: Božidar ne zna, on sumnja; nedokazane pripovesti se prenose usmeno (kroz sećanja meštana na partizane, ili čak, još posrednije, kroz sećanje na očevu priču o zarobljavanju Italijana), pa i putem teksta na ekranu, a trojica meštana privilegiju da progovore u kadru imaju samo tokom neznatnih tridesetak sekundi.

U neuralgičnoj tački filma – sekvenci sa prizorima spomenika palim borcima u Kolašinu, datim kroz detalje (mrlja koja liči na suzu) ili snimljenim iz donjeg rakursa (i time još impozantnijim), jedinoj sa muzičkom podlogom (crnogorska partizanska pesma „Teče Tara“) – Salatić je najrazboritiji. Neočekivanim umetanjem muzike i promenom slikovnog režima kao da podseća da Narodnooslobodilačka borba nije predanje, već istorijska stvarnost. Spomenici i pesme su tu da opomenu sinove njenog st(ij)enja.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Prizor iz filma objavljen uz dozvolu za korišćenje.