Srpske devedesete gotovo neizostavno bivaju klevetane i saterivane u jalovi kulturološki stereotip, ali ponekad se neko drzne da otkrije i drugu, vedriju i valjaniju stranu te mračne ere; upravo iz tog razloga porazgovarali smo sa mladim Pavlom Terzićem, scenaristom i rediteljem dokumentarnog ostvarenja BPM koje će se pozabaviti didžej i scenom elektronske muzike Srbije tih dana.
Predstavi nam autorsku i saradničku ekipu filma…
Projekat BPM, čini grupa od dvadeset studenata Fakulteta dramskih umetnosti u Beograda. Pored mene, koji imam ulogu reditelja i scenariste, tim broji četvoro producenata, dva organizatora, petoro snimatelja, sedmoro dizajnera zvuka, i dva montažera. To su sve studenti druge i treće godine, koji su uz pomoć entuzijazma, energije a prvenstveno želje, poput profesionalaca ušli u jedan itekako temeljno zahtevan projekat. Uspešno balansirajući sa obavezama na fakultetu, uspevamo da držimo kontinuitet i da uvek imamo isplaniranih mesec dana snimanja unapred. Od samog starta ovog projekta, dobili smo potpunu podršku ljudi koji su doslovno odgovorni za postojanje domaćeg klabinga. Svaki od aktera ove scene, kojeg smo do sada imali priliku da snimamo, je na neki svoj način učinio da ovaj film bude još bolji ali i relevantniji. Konkretno bih morao izdvojiti osobe kao što su Božidar Podunavac, kome sam se prvo obratio za savet. Od samoga početka je verovao u ovaj film i bio naš anđeo čuvar u prvim mesecima snimanja. Podjednako bitan faktor je i Dušan Kaličanin, osnivač i direktor čuvene organizacije Technokratia. Jedan ovakav projekat je nezamisliv bez detaljne arhive, koja obuhvata period od više decenija, a upravo tu arhivu nam je na korišćenje ustupila ova organizacija. Pored svakakvih iskušenja i problema koji su nam se isprečili na putu, atmosfera je uvek ostajala pozitivna i nikada nismo dovodili nastavak snimanja u pitanje. Ovaj projekat je naša borba da svima pokažemo, kako je i dalje moguće stvarati uz pomoć starog dobrog štapa i kanapa. Ova ekipa nije čekala poziv ili je bivala plaćena za ono što radi ali je uz puno volje u ovaj projekat unela onaj iskreni osećaj kada se nešto radi iz zadovoljstva.
Otkud baš ova kao glavna tema za ovaj vaš dokumentarni film?
Iskren da budem, to je ljubav koja sada traje već šest godina. Upoznali smo se prvi put na Exitovoj Dens areni kada sam osetio i spoznao njenu istinsku energiju. Tokom godina sam polako upoznavao i kulturu koja prati ovu vrstu muzike. Odlazio sam na većinu zabava, naravno Exit festival nisam propuštao i polako sam sticao utisak da sam sve video i saznao. Ono što tada nisam ni pomišljao je da ću već krajem leta prošle godine poželeti da sva ta svoja osećanja i iskustva pretočim u dugometražni dokumentarni film. Razmišljajući o povezanosti među ljudima, atmosferi kao i energiji koja se na ovakvim događajima stvara, odlučio sam da napravim jedan iskreni, edukativno istorijski projekat koji nije namenjen isključivo ljubiteljima elektronske muzike. Duboko sam promislio, osnovne ideje i koncept stavio na papir i ušao u nešto, što što će mi zaokrenuti život za 180 stepeni. Dozvolio sam da me emocija vodi i vrlo brzo, u roku od mesec dana, okupio ekipu i krenuo u pustolovinu koja i dalje traje. Prvo snimanje se odvijalo u Bel expo centru 7. 11. 2015. godine, a ono što pamtim je upravo taj osećaj iskrenog zadovoljstva. Razvoj elektronske muzike na našim prostorima, ispričan kroz kontekst kulturološkog fenomena rejva kao i same muzike, će dati jednu sveobuhvatnu sliku perioda od preko trideset godina.
Šta bi, u tvom viđenju bile, glavne odrednice tog perioda i te scene?
Tada je to sve bilo novo. Tehnologija je u našoj zemlji daleko kasnila a ljudi su žudili za nečim inovativnim i prvenstveno drugačijim. Taj talas koji je krenuo iz Detroita i Čikaga pa se polako probijao kroz Veliku Britaniju i Nemačku je tek nakon pet do šest godina kašnjenja došao kod nas. Nije bilo interneta, mobilnih telefona, USB-ova ili plejera već su najosnovniji rekviziti bili kućni telefon, gramofon i stare dobre ploče. Da bi u svom asortimanu posedovao stotinak pesama, morao si da izdvojiš godišnji džeparac a kada bi se usudio da napraviš svoju traku, bio bi osuđen na mesece tehnološki limitiranog rada. Nisi svaku ploču mogao da nabaviš na svakom ćošku već si morao da putuješ po nju. Vizuelni efekti nisu bili ni nalik onima danas ali je i pored toga publika bila tu da ulepša svaki događaj. Ljudi su bili ti koji su činili taj fenomen još većim. Spremali su se za žurke nedeljama, oblačili krajnje šašavo i nisu dozvoljavali da neke sekundarne stvari utiču na kvalitet zabave. Publika je živela za trenutak, imala džepove pune pozitivne energije i optimizma, pa su tako i za vreme bombardovanja pronalazili način da skrenu misli organizovanjem matinea. Svi su kolektivno učestovali u stvaranju nečega što bi danas bilo nezamislivo. Jednostavno govoreći, stvari su bile daleko iskrenije.
Čini se da se pruža prilika da 1990-te budu revalorizovane upravo od strane onih mlađih, koji ih se u iskustvenom smislu i slabije sećaju…
Vrlo je zahvalno raditi jedan ovakav projekat, prvenstveno jer sa njim na jedan specifičan način imaš priliku da zajedno sa akterima kao i saradnicima proživiš istoriju. Nisam bio prisutan u čuvenoj Industriji, nisam izlazio u famozni Omen ili Soul Food ali slušajući sve te ljude, definitivno mogu da stvorim sliku utopije. U filmu će se pojaviti svaka osoba koja je ostavila traga u domaćem klabingu, bila ona DJ, vlasnik kluba , fotograf , promoter, ili samo ljubitelj muzike. Na ovaj način će svaki relevantni deo domaćeg klabinga zajedno sa akterima ostati ovekovečen.
Koji i kakve planove imaš i imate sa ovim filmom? Kada se mogu očekivati premijera i javna prikazivanja?
Kako bismo ovaj projekat prikazali prvo našoj publici, film će imati premijeru krajem jeseni 2017. godine, a nadam se da će kasnije svoje putovanje nastaviti po festivalima. Snimanje završavamo krajem ove godine, ali se tu naša pustolovina ne završava. Pored filma, ovaj projekat sadrži i seriju, tačnije serijal od pet epizoda koje će dočarati priču svakog od žanrova ove muzike ponaosob. Paralelno, dok je film u postprodukciji, ekipa će nastaviti sa dosnimavanjem serije, na kojoj se već uveliko radi. Techno, House, Trance, Drumm and bass kao i peta epizoda koja se bavi publikom i festivalima će na jedan konkretniji, detaljniji i edukativniji način ispričati istoriju i vrednost ove scene. Serija će moći da se očekuje tri meseca nakon premijere filma, na jednoj od domaćih TV stanica.
Možda je prerano, ali da pokušamo – na čemu još filmskom u ovom trenutku radiš, šta još planiraš, šta spremaš?
Iskren da budem, itekako je rano čak i razmišljati o narednom projektu, s obzirom na samu količinu posla koja ekipu i mene očekuje do kraja snimanja a o postprodukciji da i ne govorim. Ali kao svaki mladi čovek , treba da maštam i sanjam. Tako da jedna od stvari, o kojoj ću sigurno razmišljati u budućnosti je i bavljenje igranom strukturom.
Razgovarao: Zoran Janković