Kritika filma Ovuda će proći put

NASLOV: Ovuda će proći put

SCENARIO I REŽIJA: Nina Ognjanović

ULOGE: Jana Bjelica, Zlatan Vidović, Svetozar Cvetković, Eva Ras, Igor Filipović, Vladimir Maksimović, Ninoslav Ćulum

DRŽAVA: Srbija

GODINA: 2023.

TRAJANJE: 81’

Mala, izolovana, planinska mesta i njeni meštani oduvek su bili fascinantni i neretko sablasni filmski subjekti – od Čoveka iz hrastove šume (Popović, 1964), preko Morane (Verbič, 1994) do Sela (Šamalan, 2004). Sam odnos posmatrač-posmatrano (urbano-ruralno) u slučaju ovih filmova dovoljno je dinamičan da održi pažnju. Film Ovuda će proći put, rediteljski i scenaristički prvenac Nine Ognjanović, u Srbiji premijerno prikazan na 51. FEST-u, na tom je tragu. Kroz niz vremenskih skokova prati mladu devojku Janu (Jana Bjelica) koja pokušava da pronađe Novog (Zlatan Vidović) i predupredi strašan događaj u tihom planinskom zaseoku.

Stranac, pridošlica u selu, Novi donosi vesti o autoputu koji se gradi nedaleko od sela i predviđa velike i neophodne promene. Priča se razvija poput pripovetke Mrtvo more Radoja Domanovića, satira o učmalosti ruralne sredine gde su jasno odvojeni delovi u kojima se upoznajemo sa svetom i pojedinačnim likovima. Mesto i vreme radnje namerno nije definisano, iako odeća i neki izrazi u tekstu mogu nagovestiti da se radnja odvija nakon 1990. Šta rade meštani sela? Naizgled ništa, što deluje kao smislena odluka. Ukoliko pak nekoga zateknemo u poslu, on prebacuje stvari sa jedne hrpe na drugu ili brije već izbrijanu bradu, potcrtavajući uzaludnost preduzimljivosti i nepotrebnost akcije. Kamera nikad nije dovoljno blizu da ostvari puni dramski potencijal, ali ni dovoljno daleko da se proizvede komički efekat. Ovako, postavljena na srednju udaljenost, oko publike vidi stvari onakve kakve jesu, životno nedosledne.

Atmosfera filma je košmarna, konstantno se podgreva vatra nelagode. Muzika Ane Krstajić ne dozvoljava gledaocu da se potpuno opusti dok posmatra Janino užurbano kretanje po prašnjavim brdovitim putevima koji je naizgled vraćaju uvek na istu raskrsnicu. Topli Do, koji misterioznom zaseoku pozajmljuje svoje karakteristike, najviše dolazi do izražaja upravo u trenucima osame, kontemplacije o usamljenosti. Dijalog je često neodređen, nekada se replike ne završe do kraja, nekada su samo odjek prethodnih, tako da gledalac nikad nije načisto sa intencijama likova, što samo pospešuje osećaj nelagode.  U svom izrazu, replike sadrže nešto apsurdno, kao da je inspiracija pronađena u esejima Albera Kamija ili dramama Samjuela Beketa. Dosta je pozorišnog i pokazivačkog u autorkinom predstavljanju sveta i likova.

Naspram idilične prirode koja okružuje zaselak stoje meštani. Neki od likova su čak namenski dodatno začudni kao pijana braća Petar i Pavle (Vladimir Maksimović i Ninoslav Ćulum) koja koračaju u istom ritmu, mladi berberin (Pavle Čemerikić), nesposoban preko svake granice uverljivosti, ili Đura (Igor Filipović), čuvar javnog reda i poretka u uniformi sa koje su skinuta skoro sva obeležja, osim poneke značke. Često takvo prenaglašavanje začudnih postupaka stvara kontraefekat, odvlačeći pažnju sa samih likova i njihovih problema, razmenjujući karakterizaciju za stilizaciju. Međusobni odnos likova je pod stalnim i naizgled neobjašnjivim nabojem.

Novi, potomak jedinog čoveka koji je ikada napustio selo, dolazi sa željom da otkrije predele o kojima mu je pričao predak. Međutim, Novi se otkriva kao jednako pasivan, ogorčen, neispunjen čovek kao i svaki drugi stanovnik sela. Jedino što ga razlikuje od drugih jeste da je on bez plana i cilja nošen vetrom od mesta do mesta, a ne prikovan za zemlju. Ta mala razlika dovoljna je da Jana poželi da ga prati, makar na kratko dok se ne izvuče iz sela, daleko od svih ljudi koji je okružuju i guše. Moglo bi se reći da je pojava Novog ono što pokrene meštane, ali kako se klupko odmotava, polako postaje jasno da je zapravo njihova priroda i istorija takva da će uvek i na sve imati očekivane, uspostavljene reakcije. Jedina koja iznenađuje prirodnošću i spontanim, nasumičnim reakcijama jeste Jana. Bjelica uspeva da minimalnim sredstvima uverljivo predstavi devojku koja ne zna šta svet može da joj ponudi. Ona ključa na tihoj vatri. Kada ostane sama sa Novim, i on govori o tome kako mu je deda pričao da je tu trava najzelenija, a zemlja najcrvenija, i kako je sad razočaran time što nije ništa posebno, Jana ga upita kakva je zemlja tamo, negde drugde. Novom, naravno, ovo pitanje ništa ne znači, ali publici otkriva tragediju života ove mlade devojke.

Dovodeći u pitanje mogućnost odlaska, Ognjanović razbija iluziju o ruralnoj idili i nagoveštava mračnu stranu života na selu. Ovuda će proći put kompleksnom stilizacijom uspeva da prenese ideju da je selo stanje duha, bez obzira na to kakve mu vrednosti pripisujemo. Daleko od gužve urbane sredine, postoji mesto koje će nas ubediti da nam je možda najbolje baš tamo gde se upravo nalazimo.

(Naslovna fotografija iz filma Ovuda će proći put objavljena je uz odobrenje press službe FEST-a.)