Trougao o nominacijama za nagradu Oskar 2023.
It’s the most wonderful time of the year… Tih nekoliko nedelja kada se kladi na kino, kidiše na kikseve Akademije, klikće na najave poslednjih krikova Kamerona i Kruza. The hap-happiest season of all! Neka bude, gledajmo i nominovano i nenominovano i neka se glatke obline statuete preliju po toj vazda talentovanoj Irskoj!
Licemerne li „Ironoskopije“. Ne samo da je ledenim putem vode zaplutala poput mizernog Džeka (dvadeset pet godina je trebalo Kameronu da proveri stepen preživljivosti radničke klase, skoro upola manje da stavi tačku na nastavak Avatara), već će i na njemu opipavati samo vrh ledenog brega.
Praštajte, autori animiranog, kratkog, montažeri, scenografi, kostimografi. Here to present svoje mišljenje o nominacijama u scenarističkim i glumačkim kategorijama, te onima za najbolji film, „strani film“ i režiju: Danilo Brakočević, Katarina Koljević i Mina Stanikić.
NIKOLA RADIĆ: Jednom rečju opišite ovogodišnje nominacije.
DANILO BRAKOČEVIĆ: Korektne.
KATARINA KOLJEVIĆ: Eskapističke.
MINA STANIKIĆ: Rowing!
RADIĆ: Niz autora i naslova i ove godine nalazi se na spisku takozvanih snubs: Džordan Pil, Damijen Šazel, Noa Baumbak, Džejms Grej, Dejvid O. Rasel, donekle i Alehandro Gonsales Injaritu, Rajan Džonson; filmovi Decision to Leave, She Said, Till… Radi li se o ponovnom jačanju konkurencije, tri godine od početka pandemije i nakon nešto slabijih sezona nagrada? Da li imena ovakvih „teškaša“ danas jednako znače Akademiji? Ili jednostavno „nema mesta za sve“? Ko su za vas najveći snubs?
BRAKOČEVIĆ: Mislim da pomenuti filmovi i autori nisu zaslužili nominacije. Izuzetak možda može biti Decision to Leave. Posle sunca i Šarlot Vels su zaslužili više nominacija. Izgovori „mlada je“ i „biće prilike za nju, tek treba da se dokaže“ ne prolaze kod mene.
STANIKIĆ: Tekstova koji valjano argumentuju oštećenost nekog filma će uvek biti, kao i onih koji će se s njima slagati ili ne. Međutim, ići dalje od konstatacije iznenađenja u vezi sa nominacijom jednog ili nenominacijom nekog drugog filma je besmisleno – izbor je, naposletku, koliko god dolazio od strane „profesionalaca“, ipak prosek subjektivnog i/ili političnog „meni se to svidelo“ ili „slaže se sa mojom agendom“. Oskari su, za mene, dobra zabava, profitabilni marketinški potez i validan presak jedne filmske godine – presek nečijih najboljih filmova. U preseku mojih najboljih filmova godine svakako bi se našao Injaritouv Bardo, najfilmičniji film godine i unikatan, maštovit i izuzetno introspektivan prikaz jednog moždanog udara.
KOLJEVIĆ: Za početak ne bih rekla da je poslednjih godina bilo slabijih sezona filmova pa i nagrada, makar za moj ukus. Velika imena su skoro uvek bila zastupljena (Kristofer Nolan, Sem Mendes, Kventin Tarantino, Martin Skorseze), a desio se i proboj nekog „svežeg vazduha“ sa filmovima poput Zemlje nomada, Zvuka metala, Parazita, Jojo zeca, Priče o braku, pa i Džokera. Imena će svakako uvek značiti, ali se čini da se poslednjih godina Američka akademija bavi i „pravljenjem“ imena od nekih novih autora, što je zapravo najbolja stvar koju ova institucija može da uradi. S obzirom na to da je ove godine i Spilberg dosta zastupljen, ne bih rekla da nema mesta za sve. Što se mene tiče, nema nekog velikog propusta ove godine, budući da je Posle sunca ipak nominovan. Jedino što smatram da je hrvatski film Sigurno mjesto mogao da se nađe u stranoj konkurenciji, ako ne kao nominovan, onda svakako u preliminarnoj selekciji (shortlist).
RADIĆ: Svaki novi ciklus nominacija donosi i komentare o nedovoljnoj zastupljenosti nekih „kategorija“, pa se tako ove godine govori o izostanku žena sa spiska nominovanih za režiju. Sa druge strane, azijsko-američka zajednica ove godine je i te kako prisutna, kao i, iznenađujuće, Irska. Koliko danas Američka akademija brine o „podeli kolača“ i smatrate li da bi trebalo da postoje koeficijenti za nominacije (na osnovu kriterijuma pola, roda, porekla) itd.?
STANIKIĆ: Ne deluje mi da Akademija kao institucija ikako vodi računa o ravnopravnoj „podeli kolača“ – da je tako, videli bismo više Afroamerikanaca ili Latinoamerikanaca, kao prominentnih manjina u SAD, među nominovanima. Ne bih podržala ravnopravnu podelu kolača: realno je da se desi da u jednoj sezoni nema kvalitetnog ili dopadljivog filma koji je režirala žena ili neko ko nije etablirani belac. Uvođenje koeficijenta na godišnjem nivou moglo bi lako doprineti smanjenju kvaliteta „preseka“. Suprotno mišljenje imam kada su članovi Akademije u pitanju. Nominacije i Oskari su „tako beli“ jer su članovi Akademije „tako beli“ i svesno ili podsvesno biraju ono s čime se poistovećuju, što je vrlo ljudski. Uvođenje koeficijenta u cilju postizanja diverziteta među članovima Akademije bih podržala i smatram da bi se time rešio problem „belih Oskara“.
KOLJEVIĆ: Azijska zajednica je generalno zastupljena sve više tokom prethodnih par godina i to je vrlo prirodno, s obzirom i na svetski poredak i na mesto koje tako velika kultura treba da zauzima na svetskoj sceni. Smatram da je irska zajednica i inače prisutna, budući da je veliki deo američkog identiteta zasnovan na kulturi iz koje su se doselili, pa je tako irsko, italijansko pa i nemačko nasleđe uvek prisutno. Nominacije Martina Mekdone su više nego zaslužene i nadam se da će u nekoj kategoriji osvojiti nagradu. Postojanje koeficijenata ili takvih, u suštini restriktivnih pravila, mislim da ne doprinosi nikakvoj jednakosti ili demokratizaciji, upravo je totalno onemogućava. To je kao da vam i kada naučite da vozite bicikl, nikada ne skinu pomoćne točkove. Kao rediteljka, ne smatram da zastupljenost na primer žena treba da zavisi od nekog pravilnika, već od svesti ljudi. To je daleko teže, ali ako se oslanjamo na to da nešto radimo samo jer tako negde piše, prava jednakost nikada neće postojati, a to je i izuzetno dobra sredina za cvetanje fašističkih ideja unutar svoja četiri zida.
BRAKOČEVIĆ: Već sam spomenuo Šarlot Vels za koju smatram da je mogla da se nađe na spisku nominovanih za režiju. Lobiranje je i dalje veliki deo dodele Oskara. Pored mnogobrojnih pokušaja da se taj proces reguliše, evidentno je da to nije moguće. Akademija je samo još jedan odraz američkog državnog uređenja: kako je u Senatu, tako je i u Akademiji. Uvođenje koeficijenata bi bilo stavljanje flastera na amputiranu nogu.
RADIĆ: Sve u isto vreme (Everything Everywhere All at Once) prikupio je čak 11 nominacija. Mikro-kritika, action!
STANIKIĆ: Iako je Sve u isto vreme komercijalni film sa autorskim pečatom, a komercijalni film sa autorskim pečatom je ono što me trenutno zanima u svetu filma, već danima pokušavam da razumem uspeh ovog filma, koji je za mene bio prilično razočaravajuć. Objašnjenje nalazim u tome da su Danijelsi u suštini napravili jednu mlaku porodičnu dramu smeštenu u superherojski univerzum, pritom vešto izbegavši zasićenost publike superherojskim (Marvel) univerzumom plasirajući svoj film kao „nešto novo“. Oni su, takoreći, podvalili superherojski film široj publici koja, istorijski gledano, obožava superherojski film. Još i prstohvat tearjerker-a po superherojima i recept za uspeh je zgotovljen!
BRAKOČEVIĆ: Jednostavna priča ispričana na najkomplikovaniji mogući način jasno oslikava nemogućnost ostvarivanja komunikacije sa roditeljima. Koncept multiverzuma koji konačno antropocentričnost na trenutke stavlja u drugi plan i ne libi se da istraži pojam beskonačnog. Humor, vizuelni efekti, montaža i glavna glumica najjači su aspekti ovog filma.
KOLJEVIĆ: Kentaur mejnstrim socijalne drame i Marvela. U sadržajnom pogledu, radi se o spretno izvedenoj popularizaciji poznate i jednostavne premise o postojanju multiverzuma. Ideje o vrednosti porodičnih relacija kao i o suštinskoj (bez)vrednosti uspeha u ostvarivanju sreće vrlo su popularne u poslednjim godinama, pa se zapravo očekivalo da Akademija na taj način prepozna ovakav uradak. Glumačka igra Mišel Jeo je najveća vrednost ovog filma, kao i lepak koji ga drži na okupu. Ideje ostaju na površini, ali su za Holivud dovoljno antikapitalističke da bi bile avangardne, a istovremeno upakovane u dovoljno šaren papir.
RADIĆ: Za najbolji film nominovan je i Top gan: Maverik. Retka prilika da progovorimo o takvom jednom blokbasteru na Filmoskopiji, pa saberimo utiske…
KOLJEVIĆ: Više nego dostojan nastavak kultnog blokbastera, vredan i zato što se ovakvi filmovi više ne snimaju. U jednom trenutku je holivudska industrija odustala od blokbastera u kojima su vremenski podjednako zastupljene emotivno-psihološka drama likova i akcione sekvence, i gde upravo drama daje kontekst akcionim sekvencama i čini ih uzbudljivijim. Scenario je pisan po dobrom starom receptu posrnulog, povučenog junaka u potrazi za iskupljenjem i mirom. Tom Kruz i reditelj Džozef Kosinski uspevaju da održe naboj priče i njenu vrednost u današnjem svetu koji je lišen svih iluzija i već dugo ne veruje u ovakve priče.
STANIKIĆ: Top gan: Maverik je politički korektna promocija američke avijacije, pre svega namenjena generaciji koja je odrasla na originalnom filmu, na koji se nastavak referiše bez ustručavanja. Za one malo mlađe, film svedoči o tome kako za Toma Kruza, čak i u šezdesetim, ništa nije nemoguća misija, pa ni onesvešćivanje u uzletu, što jeste za divljenje (fizičkoj spremi, ako ničemu drugom). Uz to, Maverik je i zadovoljavajući feel-good film, u kom je neimenovani neprijatelj pobeđen, a i ljubav pobeđuje.
BRAKOČEVIĆ: Neočekivano dobar i uzbudljiv film, imajući u vidu kvalitet filmova u kojima je Tom Kruz proteklih godina za kreativnim volanom. Bilo mi je drago da vidim Vala Kilmera u ulozi Ajsmena. Njegovo učešće je iznedrilo neka dinamična dramaturška i rediteljska rešenja.
RADIĆ: Među nominovanima, izdvojite dve uloge koje su vam se najviše dopale i kratko obrazložite zašto.
BRAKOČEVIĆ: Kejt Blančet kao Lidia Tar i Mišel Jeo u ulozi Evelin Vang. Blančet razvija ulogu do prefinjenih detalja, ali sa tim glumačkim pristupom smo već upoznati. Kad se govori o Jeo, nije u pitanju egzotizacija, već konačno prihvatanje njenog glumačkog izraza kao jednako vredne visoke umetnosti.
KOLJEVIĆ: Na prvom mestu mi je svakako Pol Meskal u Posle sunca. Hrabar, spontan, snažan i ranjiv glumački izraz. Ovaj mladi glumac se ne boji nesavršenosti i grešaka, potpuno je imun na prisustvo kamere, te podseća na magnetizam glumačkih pojava iz francuskog Novog talasa pa i italijanskog neorealizma. Ne radi se o heroju nego o nama, i Meskal se trudi da se osetimo manje usamljenim. Mišel Vilijams, za moj ukus neretko iritantna (iako tačna i neupitnog talenta), u Fabelmanovima donosi maestralnu kreaciju koja je ujedno i od velike važnosti za redefinisanje ženske pozicije i uloge majke. Ona donosi ženu sa manama, sa untrašnjim previranjima, hrabru da greši, hrabru da ide za svojom srećom, ali da je ništa od navedenog ne čini gorom majkom, već upravo boljom. Vilijams uspeva ovo da ostvari nepretencioznim glumačkim stilom, sa lakoćom ali sa snažnim prisustvom u kadru koje je čini centralnom figurom u filmu.
STANIKIĆ: Beri Kogan kao Dominik i Kolin Farel kao Padrik. Kolektivna izvedba u Duhovima ostrva je neprikosnovena među nominovanima, a Farel i Kogan se dodatno ističu, koristeći se suprotnim sredstvima. Kogan se delimično oslanja na svoj neobičan izgled i značajno je upadljivijeg izraza od ostatka glumačke ekipe. Pa ipak, duboka i iskrena nesreća, kao i pomirenost s njom, jasno prosijavaju kroz tikove seoske lude. Farel donosi niz emocija i stanja svog lika, od zbunjenosti, preko besa, do osećanja povezanosti, kroz krivu obrva. „Obrve nikad ne lažu“ je novo „oči nikad ne lažu“. Obojica komuniciraju apsolutno razumevanje ne samo svojih likova, već i fabule i okolnosti u filmu.
RADIĆ: Ko osvaja Oskara za najbolji film i zašto?
KOLJEVIĆ: Mislim da će Akademija ispratiti Zlatne globuse i da će to biti Spilbergovi Fabelmanovi jer je to zaista sjajno skrojen film, koji sve one koji se bave ovim poslom podseća zašto to rade ali i na cenu bavljenja filmom. Važna stvar je takođe što je ovo redak primer filma koji je iskren prema tome ko su i kakvi su ljudi koji se bave filmom. Svojevrsna posveta samom mediju u trenutku kada se on bori za opstanak, a sa njim i Akademija.
BRAKOČEVIĆ: Duhovi ostrva (Banshees of Inisherin), jer je dobar film i zato što su previše novca uložili u promociju.
STANIKIĆ: Sve u isto vreme – hajp je prevelik.
RADIĆ: Najzad, hoće li po vašem mišljenju Srbija, ili region, imati nominovanog u bilo kojoj od ovih kategorija u narednih 10 godina i šta treba da desi da bi se to desilo?
KOLJEVIĆ: Kinematografija Bosne i Hercegovine se našla više puta među nominovanima, najskorije sa Jasmilom Žbanić, a kao što znamo Danis Tanović je tu nagradu odneo i kući, tako da je na taj način region prisutan na Oskarima. Za tako malu zemlju i kinematografiju, to su ogromni uspesi, a mislim da se to u Srbiji često previdi. Za početak moramo da budemo svesni da smo mi mala zemlja i mala kinematografija, te iz perspektive Američke akademije više izgledamo kao region nego kao individualna kinematografija, pre svega jer delimo i kulturu i jezik. Kada shvatimo prave granice našeg kulturnog podneblja i postanemo iskreni prema sebi, tek tu će biti početak puta koji nas može odvesti na Oskare, ali samo početak. Svest ljudi, pa i filmskih autora, je ovde getoizirana i u raskoraku sa svetom, ali i sa samima sobom.
STANIKIĆ: Region je u prethodne tri godine imao tri nominacije (nominacija za najbolji strani film za Quo vadis, Aida? 2021. i nominacije za najbolji strani i najbolji dokumentarni film za Zemlju meda 2020.), što znači da nominacije u narednih 10 godina nisu u domenu nemogućeg. Sa druge strane, smatram da nisu ni u domenu logično očekivanog. Filmovi sa naših prostora često su tematski ili kontekstualno hermetični i time nepristupačni široj ili zapadnoj publici. Da bi se jedan regionalni film našao među nominovanima, potrebno je da ima univerzalno razumljivu priču čiji kontekst ne bode oko (makar kontekst bio samo krajolik ili brutalizam blokova), a uz to i da se desi nekakav čudan splet emotivnih, a vrlo moguće i političkih okolnosti kod mnogih članova Akademije.
BRAKOČEVIĆ: U kategoriji najbolji dokumentarni film je sve moguće. Treba nam samo jedan dobar film, oči da ga vide i uši da ga čuju.
(Naslovna fotografija: prizor iz filma Duhovi ostrva. FAF Promo)
