Ljubitelji avanturističkih romana, detektivskih misterija i amerikane ovih dana imaju razloga za dodatnu radost – pre par sedmica je objavljen po svim narečenim osnovama sočan roman „Vatra nepoznatog porekla“, i upravo tim povodom smo pozvali autora, Vladimira Vojvodića, da bude današnji gost ove naše rubrike. A on nam je rekao ovo:
-Moram da priznam da sam u domenu filmske kulture mnogo više pažnje posvećivao holivudskim ostvarenjima, ali svakako postoji nekoliko domaćih filmova koje izuzetno cenim i najzanimljiviji među njima mi je Ko to tamo peva. Uvek sam ga doživljavao kao unikatan celuloidni paprikaš prepun likova koji sa stilom probijaju granicu stereotipne karikature – Pavle Vuisić kao brkati alkoholni golem ogrnut u raspali kaput, uvek odlično jezivi i neprijatni Taško Načić, Bata Stojković u naponu popujućeg prkosa i arogancije. Ono što mi definitivno izdiže film je prirodnost sa kojom su odglumljeni ti likovi, iako su u srži toliko prenaglašeni. Takođe, atmosfera koju film nosi mi je uvek bila značajno čemernija od onoga što ljudi načelno vide tu. Rekao bih da većina posmatra Ko to tamo peva kao komediju sa kultnim replikama, dok je meni zanimljivija ta dimenzija bizarnog. Kroz film sve vreme izbija obilna količina siromaštva kojom se vešto vizualno barata u cilju postizanja te atmosfere: depresivne i isprane boje, način na koji Slobodan Šijan (ne) koristi svetlo, opšte fizičko stanje raspada koje prati svaki kadar. Takođe, ono što mi je dobro merilo kvaliteta ovog filma je mogućnost višestrukog gledanja i pronalaženja novih detalja u glumi, u manerizmima likova, suptilnim reakcijama koje čine strukturu tog komičnog aspekta.
Mimo ovog ostvarenja, a s obzirom na to da sam detinjstvo proživeo u devedesetima i imao prilike da posvedočim stanju tog vremena, Lepa sela lepo gore i Rane Srđana Dragojevića su mi takođe dragi na neki sličan način – kao filmovi koji se bave ozbiljnim temama, mada na dosta prijemčiv način, kroz preterivanje i taj komično-tragični pristup likovima.
Zoran Janković