Vladimir Tabašević, pesnik mlađe generacije i autor zapaženog poetskog romana Tiho teče Misisipi, sa kojim je zimus ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, odazvao se našem pozivu i otkrio nam svoj omiljeni domaći film. I ne samo to – darovao nas je i iscrpnom socio-antropološkom analizom filma Policajac sa Petlovog brda.
Mislim da je lik Boška Simića, iz filma i istoimene serije Policajac sa Petlovog brda, prilično intrigantan. Samohrani otac, policajac sa periferije Beograda, ostavljen je na milost i nemilost reproduktivnog rada. Njegova pozicija je ta da noću lovi kriminalce i prestupnike, što je, recimo, ultimativno mačoistička rabota – visokorizična i nadasve „pravična“ delatnost, dok danju pokušava da izađe na kraj sa onim obavezama koje „pripadaju“ po definiciji rodnoj ulozi žene – briga o porodici i emotivno namirivanje nejači. Naravno, pomoć starijih kćerki oko porodičnih „poslova“ je podrazumevana. Iako se narugivanje „emancipovanoj“ ženi, oličeno u karikaturalno predstavljenim likovima Boškovih bivših žena koje su usled svojih poslovnih obaveza izuzetno emotivno distancirane i hladne, izrazito nesklone da razumeju Boškove životne prilike samohranog oca, odvija prilično očigledno, fokus bih stavio, ipak, na to što je lik Boška Simića razvijen na jedan način koji je simptomatičan za reprodukciju patrijarhalne dominacije. Samohrani policajac Boško – što je, uzgred rečeno i, rekao bih, ne sasvim „slučajno“, i motiv filma Bulevar revolucije iz iste godine –angažovan je kao policajac na više nivoa.
Harizmatičan i sklon ženskarenju, pride odvažan i pravičan, Boško je neko ko noću čuva poredak od svih eventualnih prestupnika i „lezilebovića“ koji bi „leba bez motike“, što njegov poslovni identitet policajca zaista i podrazumeva, dok danju, izmešten iz svoje poslovne funkcije, on, zapravo, postaje „policajcem“ i čuvarom jednog patrijarhalnog reda vrednosti koji se, kako bi to, pretpostavljam, trebalo da čitamo, ljulja usled „pošasti“ ženske „emancipacije“. U tom smislu, lik Boška Simića možemo čitati i kao otelovljenje jedne specifično muške bojazni od samostalnosti žene, koja (žena) se može ispostaviti kao nesvodiva na ulogu majke, u odnosu na koje „zlo“ bi se kriminal i lov na kriminalce ispostavili kao mačiji kašalj. Tenzija između jedne i druge funkcije koju Boško obavlja – funkcije policajca i funkcije samohranog oca – čini da se mi kao recipijenti zapitamo šta je sa tim ženama koje neće da budu majke kako bi policajci lakše obavljali svoj posao, i od nas čini spontane islednike u ime patrijarhata. U tom smislu, diskretan poučak ovog filma bi mogao da bude: „To što kriminalci kradu, za to ćemo i naći rešenje, ali to što žene hoće da ne budu majke, tu nam može pomoći jedino neko poput Simić Boška“. Iako prevashodno komedija usled pomenute identitetske napetosti glavnog junaka, ovaj film možemo gledati i kao angažovano ostvarenje, budući da je ulog te duhovitosti upravo pretpostavka jedne „vrednosne“ izvitoperenosti.“
Naravno, ovo je samo jedna od predloženih perspektiva iz kojih možemo gledati Policajca. Moja inicijalna, klinačka naklonjenost ovom filmu bila je, razume se, lokalpatriotski motivisana, a sva naknadna čitanja ovog filma, tek su pokušaj da prevladam upravo te vlastite lokalne determinizme. Jedan od njih jeste i ova ambicija da ukažem na to da postoje očigledni policajci, uniformisani, ali i oni koji su neprepoznati kao policajci, a koji u svima nama čuče i čekaju da svojim pendrekom pokažu i razluče žito od kukolja, podobne od nepodobnih, i da svakome dodele njemu „adekvatnu“ društvenu funkciju i mesto: majke, kćeri, oca, sina… To je, recimo, jedan od načina na koji je sama naša logika policijska, maskirana u famozni „sistem vrednosti“, bez obzira na to da li jesmo ili nismo zaista plaćeni za očuvanje reda i mira; to da razlučujemo i smeštamo, da prepoznajemo određene „nepravilnosti“, kao što je, recimo, i „aberacija“ Boškove rodne uloge, to spada u jednu posve policijsku logiku.
