I Miloš Pušič, reditelj zapaženih dugometražnih filmova Jesen u mojoj ulici i Odumiranje, bez mnogo premišljanja otkrio nam je svog favorita unutar fundusa srpske kinematografije. Njegov izbor pao je na ostvarenje Biće skoro propast sveta (1968) Aleksandra Petrovića.
Pušić objašnjava svoj izbor sledećim rečima: „Mnogo godina pre nego što sam i pomišljao da ću se baviti režijom pogledao sam film koji nikada nisam zaboravio. Ovaj film je rođen iz vojvođanske zemlje a Vojvodina je kroz njega dobila svoju neautorizovanu i neromantizovanu biografiju. Iz filma se prelivaju radost i krv, bes i erotski naboj, blato i bezubi smeh. Život vri. Sirov i surov, ali istovremeno duhovit i ironičan, bez pandana u svetskoj kinematografiji, Aleksandar Petrović univerzum malih običnih ljudi slika sa ogromnom ljubavlju i iskrenošću. Specifičan u svojoj formi i savršenoj kombinaciji naturščika i sjajnih glumaca, sniman kao savest svog vremena kako sam Saša Petrović kaže, Propast sveta i danas ostaje jednako važan i aktuelan. Za par godina navršiće se pedeset godina od kako je snimljen. Stilovi i tendencije savremenog filma se menjaju, prolaze i zaboravljaju, a Biće skoro propast sveta čvrsto stoji, van vremena, kao temelj bez koga je, za mene, nemoguće praviti film i razmišljati o svetu danas.”