Ova godina trebalo bi da nam donese i premijeru filma „Heroji“, prvog dugometražnog filma reditelja Gorana Nikolića, zasad najpoznatijeg po režiji kratkometražnih ostvarenja „Nekako z proljeća“, „Život po Moskriju“ i „Oni žive“. I, dok čekamo njegove „Heroje“, evo šta nam je Goran Nikolić rekao na temu omljenih domaćih filmova:
-Kao neko ko se bavi fimom u Srbiji, naravno da imam listu omiljenih domaćih filmova gde se, u samom vrhu, nalaze Život je lep, Doručak sa đavolom, Otac na službenom putu, Lepa sela lepo gore, Praznik, Vrane, Variola vera, Neprijatelj (Žike Pavlovića.)…, a sa druge strane, imam i listu omiljenih ‘grešnih zadovoljstava’ gde suvereno vladaju Bumerang, Suza i njene sestre, Boj na Kosovu, Zvezde ljubavi, Anđeli 2, Sinovci, Ćao, inspektore, Mala noćna muzika...
Izvan obe te podele (a možda između), nalazi se moj apsolutni favorit – Davitelj protiv davitelja. Taj film je kamen temeljac moje poetike u izgradnji. Večita inspiracija. Film u kojem je Šijan definisao svoj rukopis. Aleks de la Iglesija tip filma pre de la Iglesije. Morbidan i neprijatan s jedne strane, a s druge groteska na nivou jednog Alana Forda. I taj koktel se mućka do poslednjih desetak minuta, kad prevlada samo mrak. Film o kome je čak i Milomir Marić imao reči hvale svojevremeno. Delo čiji je slogan bio uzor za slogan mog diplomskog filma – (FILM STRAVE I UŽASA – FILM (S)TRAVE I ZGUTAVANJA). Podsetnik na to kako je za drugačije stvari potrebno vreme da bi se prepoznao njihov kvalitet. I u našoj kinematografiji, do dana današnjeg, i dalje ne postoji sličan film. Što je, donekle, i razumljivo, s obzirom na to da se retko ko osmeli da napravi čistu komediju (većina reditelja sa ovih prostora sebe previše ozbijno shvata), još ređe čist horor (misao u domenu naučne fantastike za srpski film), a mešavinu horora i komedije, posle Davitelja…, nije niko kod nas ni probao od tad (ili barem ne uspešno). Scena u kojoj Nikola Simić pokušava da se obesi, dok ga od toga odvraća njegov mačor, čije mjaukanje je titlovano kao u nemom filmu, jedna je od onih koje me podsete zašto volim filmove. I još nešto – replika „Uzalud široki bulevari, uzalud saobraćajne gužve i metroi, ako u jednom gradu nema manijaka, taj grad nije metropola“ govori više nego mnogi naši filmovi.
Zoran Janković