Kako je davnih dana utvrđeno, filmofilija je i dalje široko rasprostranjena pomama, a možda u neku ruku i zarazna bolest, stoga katkad i ovu našu potragu za omiljenim domaćim filmovima i ličnim favoritima tražimo i mimo granica ovdašnjeg filmskog esnafa.
Ove sedmice smo u pomoć pozvali Aleksandra Šurbatovića, pisca i urednika u izdavačkoj kući Dereta.
„Kad budem mrtav je najreprezentativniji primerak crnog talasa koji će srpski film postaviti na mapu evropske kinematografije. Sve što je karakterisalo crni talas – „poetika zla“, eksplicitni politički angažman, surovi realizam, estetika nasilja, birtije i „niskobudžetni“ seks – sublimirano je u ovom filmu. Kad budem mrtav i beo je balkanski road movie, odgovor na francuski novi talas i godarovski svedeni, eliptični, na montaži zasnovan izraz.“
„Završna scena je priča za sebe: Džimi Barka na improvizovanom toaletu, bez gaća, sa rupom nasred čela! Veliki heroji završavaju herojski, spakovani u besmrtne deseterce, dok ljudima kao on obično preostaju takva mesta koja ne podnose više od surovog slobodnog stiha. Džon Šlezinger je priznao da je, snimajući Ponoćnog kauboja, bio inspirisan malo poznatim jugoslovenskim filmom When I’ m Dead and Gone, a posebno završnom scenom.“
Zoran Janković