Srpski blokbaster „Južni vetar“, film o momku dobre duše koji se upleo u poslove mnogo surovije od onih za koje je bio spreman, bacio je u senku sva druga ostvarenja 2018. godine budući da ga je u prvih nedelju dana prikazivanja pogledalo više od 100.000 gledalaca samo u Srbiji. Miloš Avramović reditelj i koscenarista ovog crowd-pleasera debitovao je 2006. godine neobičnim ostvarenjem koje publika nije najbolje prihvatila – „Krojačeva tajna“, filmom sa elementima mistike i trilera na tragu film noira. Veliki zaokret prema repertoarskom filmu i nastavak kroz seriju „Južni vetar“ prerastao je do fenomena. Mnogi savremeni muzičari samoinicijativno komponuju pesme inspirisane likovima i radnjom filma, omladina fiktivne junake uzima za heroje a replike žive i citiraju se po ulici. Ekipa na čelu sa rediteljem Milošem Avramovićem već ima u planu početak nastavka snimanja filma koji publika, sudeći prema komentarima, željno čeka.

Na projektu „Južni vetar“ učestvovali ste i kao producent, a poznato je da je situacija u domaćoj kinematografiji ni malo laka, te se zamisli i želje sa papira moraju prilagođavati mogućnostima. Uz to, finansije često usporavaju snimanje. Da li u rad na nastavku filma ulazite rasterećenije budući da ste se dokazali te možete računati na veću podršku? Da li ćete u drugom delu moći da sprovedete više zamisli u filmske minute ili je borba podjednaka bez obzira na uspeh i brojeve?

Realno je mnogo lakše obezbediti sredstva sada u odnosu na početak i prvi deo, ali su i očekivanja mnogo veća. To stvara veliki pritisak, tako da je borba možda i teža. Produkcijski se vrtimo u nekom začaranom krugu i nema trajnog rešenja. Projekat iz budućnosti o kojem maštamo, gde ćemo imati dovoljno novca i idealne uslove, jednostavno ne postoji. Neće se desiti. Posebno kada je u pitanju snimanje repertoarskog akcionog filma u Srbiji.

Poslednjih godina filmska muzika je skoro potpuno zanemarena i skrajnuta kategorija. Da li ste filmom „Južni vetar“ pokušali da vratite važnost kvalitetnog soundtrack-a u domaći film?

Nije tu bilo nekog promišljanja i plana. Meni je muzika uvek važna komponenta. Imao sam sreće da mi je jedan od najbližih saradnika Aleksandar Ranđelović, koji je komponovao fantastičnu muziku za film i seriju. Kada sam odlučio da se upustim u Južni vetar avanturu, želeo sam da film bude muzički raskošan kao „Jackie Brown“. Da kombinujemo zvuk, melos koji je zajednički svim zemljama na putu heroina i soundtrack Srbije danas. Muziku kafana, klubova, ulice.

Jedna od numera nosi naziv „Devedesete”. Da li su devedesete bile i pre (devedesetih), živimo li ih i danas? 

I dalje osećamo posledice, ali nismo ih živeli pre, i ne živimo ih danas. Devedesete su jedinstvene u svakom smislu. To je bio izuzetno težak period u našoj istoriji. Tragičan raspad Jugoslavije je mnogo kompleksnija priča od kulturoloških i socioloških fenomena na koje se umetnici uglavnom fokusiraju. Detinjstvo sam proveo u paklu, na ulicama Mirijeva. Prerano smo odrasli. Prerano smo otkrili kakva je ljudska priroda. Gledali smo kako se ljudi preko noći pretvaraju u životinje. Kao u hororu. Ostala je moda, u tragovima, kao eho kulture nasilja.

Autorski filmovi su trend kada je domaća kinematografija u pitanju, ali oni često dele zajednički problem oponašanja evropskih uzora. Sa druge strane, „Južni vetar“ je veoma uspešan primer bioskopskog filma. Kakav je Vaš stav kada je u pitanju domaća kinematografija, ali i raznolikost tema koje autori obrađuju?

Autorski film je izuzetno važan za našu kinematografiju. Imamo velika imena, naslove, istoriju. Ali moramo da napravimo razliku između autorskog i festivalskog filma. Autorski film može da bude i festivalski, a festivalski nikako ne može da bude autorski. Baš taj učestali problem oponašanja evropskih uzora ih diskvalifikuje kao autorske, i svrstava u grupu bezličnih festivalskih filmova koji se štancuju po nekakvom šablonu fondova. Iskreno imam problem sa logikom države koja godinama daje stotine miliona dinara za filmove koji nemaju gledanost, nemaju značajan uspeh na festivalima, koji posle godinu dana padnu u zaborav i više se niko ne seća da su snimljeni. Mislim da je baš zbog toga, kod nekih kolega, došlo do spontane, prirodne promene u izboru tema i žanra. U promenama koje su očigledno sve ozbiljnije za prave autore neće biti problema, zato što su njihovi projekti intiman čin, i tako se razvijaju, a ne vezama ili logikom šta prolazi na kojem fondu, konkursu, i šta je trenutno aktuelno. Mislim da je stara „ringišpil kinematografija“ gde se par drugara stalno vozi ukrug, dok svi ostali gledaju, sama sebi iskopala rupu. Bolje da se što pre trgnu i izađu, da ih mladi, talentovani i hrabri ljudi koji dolaze ne bi zakopali.

Dok je film „Južni vetar“ delo akcionog žanra u holivudskom stilu, sa druge strane u dosta kompleksnijoj i slojevitijoj seriji, uočljivo je pomeranje ka, značenjski jačoj, socijalnoj drami. Ko je odgovoran za takav zaokret?

Da krenemo od formata. U filmu smo Petar Mihajlović i ja bili uslovljeni okvirom od dva sata da nešto „kažemo“. Tu je više vremena otišlo na zaplet i akciju u odnosu na karakterizaciju. Serija je bila savršen način da to nadoknadimo, da se više bavimo likovima i odnosima. Obojica smo imali osećaj da smo tek krenuli, da je film bio samo početak. Dogovorili smo se da bitniji likovi moraju da budu toliko zanimljivi, da svaki od njih može da bude junak posebnog filma ili spin-offa. Mislim da smo uspeli, možda čak i preterali.

U završnici devete epizode serije „Južni vetar“ kada mala banda, predvođena Lepim (Aleksej Bjelogrlić), izlazi na ulicu ostavljajući za sobom nekoliko prebijenih slučajnih prolaznika i tri hladnokrvno ubijene žrtve kreirana je poprilično zastrašujuća i distopijska slika. Ipak ostaje nejasno da li se radi o konkretnom znaku ili samo o sceni u službi atmosfere filma; ili se radi o načinu prikazivanja opasnosti rušenja ustanovljene hijerarhije, odnosno „skidanje” šefa koji ima svoje šefove, pa sve tako do vrha. A na vrhu je, iznad svih zamenljivih, Državna bezbednost. O čemu govori ovakva postavka i šta ona znači za običnog čoveka?

To je skup svih naših strahova. Možemo da žmurimo, ali takvih situacija ima mnogo. Previše. Ima komentara da smo preterali sa tom sekvencom. Nadam se da ti komentari dolaze od onih koji stvarno ne znaju šta znači život u bedi, bez porodice, ljubavi, nade. Iskreno, mislim da sam u odnosu na realnost dosta sve ublažio. To je „Oliver Tvist“ beogradskih predgrađa. Ta sekvenca, ali i cela ta linija priče je neka vrsta upozorenja. Generacije mladih koje smo kao društvo izneverili, zaboravili, upropastili, doći će po svoje. Ispaštaćemo zbog toga. To je stilski izvedeno u ekstremu i ne znači da će nas masakrirati po ulicama. Njihov stid i prezir će biti dovoljna kazna.

Glavna numera serije, konkretno mislim na reči pesme, „Pazi se“ koju izvodi Jovana Nikolić je, čini se, prvi značajan osvrt na zapostavljenu žensku perspektivu kako u filmu tako i seriji „Južni vetar“. Lik Sofije, u tumačenju izuzetno talentovane Jovane Stojiljković, u filmu nije razrađen već je sveden na funkciju devojke sa svega nekoliko opštih odrednica. Prema tome, možda je ispravnije, u ovom slučaju, govoriti o tipu nego o liku. Sa druge strane, muški likovi su vrlo slojevito razrađeni i zavodljivo iznijansirani. Kasnije, u seriji taj problematičan tretman ženskih likova je dodatno pojačan. Sofija „izdaje“ Maraša okrećući se drugom stabilnijem čoveku tokom njegovog boravka u zatvoru. Anđela, Maraševa majka, jedina čista, odana žena i bezuslovna sinovljeva podrška (ali i ništa više od domaćice) umire od raka a tu je i niz Baćinih devojaka bez dovoljno samopoštovanja. Da li Vi budući da ste, uz Petra Mihajlovića, učestvovali na pisanju scenarija imate razlog za takav tretman ženskih likova? Ko su te devojke i zbog čega su osuđene na takve sudbine; kao i kakva ih sudbina očekuje u „Južnom vetru 2“?

Meni je najiskrenije žao što nismo imali više ženskih likova, ali nadam se da ćemo to da ispravimo u nastavku ženskim likovima za pamćenje. To što ih nije bilo mnogo, ne znači da postoji problematičan tretman ženskih likova. Tako se priča razvijala i nije tu bilo neke namere ili promišljanja. U tom svetu, takvom okruženju, žene su jako važne, ali jednostavno nisu u zavidnom položaju. Mi smo pokušali to i da prikažemo. Možda to nije bilo dovoljno, ali smo pokušali. Maraš jeste otac Sofijinog deteta, i njena velika ljubav, ali ona nije negativac zbog toga što ga nije čekala. Mislim da bi za taj lik bilo uvredljivije da je bezumna devojka kriminalca, koja ga pušta da radi šta hoće i verno čeka da izađe iz zatvora. Ona je hrabro donela neke odluke, u nameri da život nje i deteta dobije perspektivu i budućnost. Neki će tek nakon smrti Anđele shvatiti koliko je ona bila važna u životu Petra Maraša. On je tu izgubio veliki oslonac, i možda jedinu osobu koja ga je iskreno volela i videla dobro u njemu. Realnost je takva i da ima mnogo „Baćinih devojka“ bez samopoštovanja, ali mi deluje da se trenutno dobro provode. Ne znam, ne shvatam da bavljenje filmom podrazumeva i moralisanje i osuđivanje nečijeg životnog izbora. Ali imamo situaciju gde Baću potpuno uzdrma i izbaci iz koloseka trenutak kada upozna devojku koja je drugačija, i koja je veći mangup od njega.

Deo publike i javnosti vam na teret stavlja „afirmativni impuls“ omladini  zbog sve brutalnosti, poroka i devijantnosti subkulture kojom se bavite u filmu i seriji „Južni vetar“; ipak, postoji vrlo jednostavan argument, a to je poštovanje pravila žanra kojim se bavite. Da li društvo ima problem ako, do te mere, postoji mogućnost manipulacije omladinom kroz slobodnu umetnost?

Nema potrebe da se „krijem“ iza žanra. Voleo bih da deo te javnosti, posebno oni koji se predstavljaju kao intelektualci, pročitaju bar jedan relevantan rad i istraživanje na temu maloletničke delikvencije. Postoje razni važni faktori koji u kombinaciji razvijaju obrazac kriminogenog ponašanja kod maloletnika, ali film i muzika nisu među njima. Jednostavno imamo problem kao društvo koje je dugo živelo u socijalizmu i komunizmu, kao špijunska palanka. Ne tako davno, partija je smatrala da su rok muzika, duga kosa, sa jedne strane i religija sa druge, podjednako pogubni za društvo i omladinu. Nisam primetio da kolegama iz zemalja sa dužim demokratskim stažom postavljaju takva pitanja. Izgleda da je teško iskoreniti ubeđenje da je film samo vaspitno sredstvo u rukama partije.