Juče, u utorak 25. oktobra na prestoničkom Fakultetu dramskih umetnosti predstavljen je niz master filmova studenata filmske i TV režije u klasi docenta Stefana Arsenijevića, profesora Janka Baljka i profesora Predraga Velinovića. Među prikazanim filmovima su i Suvozači, novi kratki igrani film Ognjena Isailovića, dosad najpoznatije po segmentu Rođendan u omnibusu Oktobar.
Šta se sve zbivalo u tvom profesionalnom životu od segmenta u omnibus Oktobar do danas?
Sticao sam različita iskustva: radio kao asistent režije na seriji, filmovima, pozorištu, muvao se po advertajzingu, spremao svoje filmove, radio na par njih u inostranstvu, učio kako projekti pucaju, pomeraju se, obesmišljavaju, kako dolaze nove ideje, kako se gura napred, bori, veruje. Dakle, bildovanje volje i strasti za nastavak bavljenja filmom.
Kako ti sada izgleda Oktobar i čitava priča i koncept?
Spremajući Oktobar moja klasa i ja smo prošli kroz sve faze produkcije jednog dugometražnog igranog filma – od sklapanja scenarija, piča pred producentima, produkcije do gotovog filma prezentovanog pred publikom u bioskopu i na festivalima. Iako je svako od nas radio samo jedan segment-kratki film od par dana snimanja, shvatio sam otprilike koju količinu vremena i posla zahteva bavljenje dugometražnim igranim filmom. Mislim da je mene lično iskustvo na Oktobru učinilo da u daljem radu budem iskreniji i strastveniji.
Predstavi nam Suvozače, svoj master film…
Suvozači su prošle godine dobili sredstva na konkursu FCS-a za studentske projekte i trenutno su u fazi postprodukcije. Priča filma se dešava u malom gradu u provinciji i skoro sve vreme se odvija u automobilu u pokretu gde jedan odrastao sin pokušava da natera svoje roditelje da čuju šta ima da im kaže. Ima i humora i sete i gorčine, nadam se da će dobro komunicirati sa gledaocima. Jedva čekam da ga ljudi pogledaju i vidim kako „radi”.
Tvoj projekat za dugometražni igrani film prošao je na radionici za razvoj First Films First, o čemu je tu reč i koliko je taj projekat u ovom trenutku daleko od same realizacije?
Projekat se zove Možda nas ribe sanjaju i trenutno sam u fazi rada na scenariju, nadam se da će sledeće godine biti spreman za konkurse za produkciju. Koncept programa First Films First je jako originalan i koristan: osam debitanata iz jugoistočne Evrope (izabrani učesnici su iz Grčke, Turske, Albanije, Makedonije, Slovenije i ja iz Srbije) razvijaju svoj prvi film kroz nekoliko tematskih modula uz pomoć iskusnih profesionalaca koji su nam mentori. Jako mi je značajno proveravanje lokalne i lične priče sa kolegama iz različitih sredina i profesionalcima sa velikim iskustvom.
Čini se da je ovde jako dalek put (čak i od uspešnih) kratkih filmova do dugometražnih, kao i od debitantskog do drugog… Zar ne?
Moj utisak je da se ni u inostranstvu to ne dešava mnogo brže. Mnogi moji prijatelji iz zemalja puno bogatijih od Srbije debituju posle tridesete godine, čak i oni nagrađivani, svuda je teško probiti se. A kad dobiješ šansu, upravo strah od neuspeha tera da racionalno razmišljaš, kalkulišeš, da uradiš ili nešto što misliš da „hoće festivali” ili nešto što „hoće narod”, ali je to uvek osuđeno na neuspeh. Verujem da treba napraviti nešto iz stomaka, nešto što te se tiče, pa šta bude. Ako je dobro ili makar iskreno, doći će i drugi film, kad tad.
Kako živi mladi reditelj u Srbiji između projekata i novih pokušaja?
Neizvesno, kao i bilo koji drugi mladi čovek u Srbiji. Ali ipak se radujem novim pokušajima jer nekad i uspem.
Razgovarao: Zoran Janković