NASLOV FILMA: Dovlatov SCENARIO: Aleksej German, Julija Tupikina REŽIJA: Aleksej German ULOGE: Milan Marić, Danila V. Kazlovski, Artur Beščastni TRAJANJE: 126’ GODINA: 2018. ZEMLJA POREKLA: Rusija, Poljska, Srbija
Film Alekseja Germana mlađeg iz 2018. Dovlatov (Довлатов) beogradska je publika imala prilike ponovo da vidi krajem februara, u okviru programa Sale srpskog filma u Kombank dvorani. Ideja ovog projekta, pokrenutog u prvoj polovini februara tekuće godine od strane Filmskog centra Srbije i Kombank dvorane, jeste da dâ vidljivost nekomercijalnim filmovima srpske produkcije i koprodukcije, i to tako što će se u Kombank dvorani prikazivati tri odabrana filma dnevno, a repertoar menjati na svakih nedelju dana. Tako su druge nedelje u Sali srpskog filma bila prikazivana tri filma: Šavovi, Slučaj Makavejev i Dovlatov.
Učešće Srbije u filmu Dovlatov odlikuje se u podršci koju je pružio Filmski centar Srbije, ali i poznatijoj činjenici da naslovnu ulogu pisca disidenta potpisuje srpski glumac — Milan Marić. Marić prikazuje Dovlatova kao mirnog, rezigniranog, ali britkog pojedinca koji po svemu sudeći ne pripada svojoj okolini — tmurnom i maglovitom Lenjingradu druge polovine XX veka, ali zbog toga na sebe ne gleda kao na žrtvu, već se prema toj činjenici odnosi sa dozom lakog humora, ironije i autoironije.
Dovlatov prati sedam novembarskih dana u životu pisca — ili, bolje rečeno, u životu Lenjingrada, gde sam Dovlatov služi pre kao fokalizator dešavanja kroz čiju se prizmu posmatra stvarnost. Živi u tipičnoj komunalki, stanu koji deli nekoliko porodica, sa svojom majkom, pokušavajući da skrpi kraj s krajem baveći se novinarstvom koje po pravilu mora biti bodro i ohrabrujuće; s druge strane, pokušava i da objavi prvi roman, ali mu to, zbog pritiska cenzure, ne polazi za rukom.
Izbor ovakve potke filma značajan je iz nekoliko razloga. S jedne strane, German tako izbegava donekle stereotipne (mada ne i netačne) prikaze sovjetske cenzure, KGB-a, prisluškivanja i ostalih mehanizama koji su toliko omiljeni u trilerima, već približava ovaj društveni fenomen, čineći ga tipično ljudskim. Uredništvo časopisa u kojem Dovlatov radi postavlja standard objavljivanja ne zarad striktne partijske kontrole (ili bar ne samo zbog toga), već prevashodno zbog željene reprezentacije jednog žurnala kao društveno korisnog. Tu, onda, nastaje diskrapanca između medijski posredovane stvarnosti (časopisa i televizije), i onoga s čime se Dovlatov tokom filma sreće: naspram predočavane bodrosti, ređaju se leševi ljudi koji su odlučili da sebi oduzmu život.
Kako nije sasvim izostavljen, KGB je prikazan dovoljno realistički, i to za samo nekoliko minuta filma. Kada jedan od najboljih prijatelja Dovlatova, švercer i umetnik David (Danila Kazlovski / Данила Козловский), bude priveden zbog nelegalne trgovine, u nejasnim će okolnostima iskočiti iz automobila KBG-a i poginuti. Da li je ubijen, ili se ubio, kao i obično ostaje nejasno. S druge strane, mehanizam funkcionisanja privođenja i označavanja ljudi za antidržavne aktivnosti dat je tačno, ali i vrlo duhovito. Dovlatov na jednom od mesta za razmenu i prodaju stranih, većinom zabranjenih knjiga uoči čoveka koji prodaje Lolitu, a koji zapravo zapisuje imena kupaca; Dovlatov se predstavlja kao agent KGB-a koji je iz istog razloga tu i tera čoveka da vrlo pažljivo skuplja imena, te da ih donese upravo njemu. Naravno, prilikom sledećeg susreta kada mu preda spisak, lažni krijumčar će ponizno tražiti od Dovlatova da progura „onu njegovu molbu”, čime se precizno zatvara krug motivacije i ovog sporednog lika, a princip doušništva, kao i princip cenzure, „spušta” na ljudske, upadljivo egoistične potrebe.
Osim što fotografijom Lenjingrada dominiraju po pravilu tmurne boje, German se značajno poigrava i sa zvučnom kulisom filma. On često prepliće reči i zvukove do granice prepoznatljivosti, i vrlo često reči počinju da se mešaju među sobom i sa stalnom spoljnom bukom, inače sveprisutnom. Kada se sumorna fotografija tako kombinuje sa zamagljenom zvučnom kulisom, osećaj jednog Lenjingrada kao neprijateljskog, vlažnog i teškog, postaje gotovo opipljiv.
U tom moru isprekidanih zvukova, dva glavna narativna načela — lažna, iskrivljena medijski posredovana stvarnost, s jedne strane, i upadljiv solipsizam većine, s druge strane, jesu ono što neraskidivo povezuje Dovlatova sa današnjim društvom. Taj tmurni Lenjingrad sedamdesetih godina svoju maglu čvrsto prenosi u današnjicu, pa ovo ostvarenje Alekseja Germana govori koliko o SSSR-u, toliko i o savremenim društveno-političkim, pa i umetničkim prilikama. Ta je paralela neverovatno tačna, a upravo ta činjenica bi, mislim, i trebalo da brine.
