NASLOV FILMA: Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali

REŽIJA: Goran Radovanović

UČESTVUJU: Milena Dravić, Svetozar Cvetković, Slobodan Miletić,
 Ilija Bašić, Petar Volk, Andrej Popović, Branislav Dimitrijević

ŽANR: dokumentarni

GODINA: 2019.

ZEMLJA POREKLA: Srbija

TRAJANJE: 74’

„Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali” je dokumentarni film reditelja Gorana Radovanovića koji je na prošlogodišnjem 47. FEST-u osvojio nagradu Beogradski pobednik koja se dodeljuje za najbolji srpski film u protekloj godini. Od septembra 2019. godine imali smo priliku da ga vidimo i u bioskopskoj distribuciji širom Srbije. Iako je dobro primljen od strane kritike, na glasanju za našeg kandidata za Oskara nije dobio niti jedan glas.

Film se, kako i sam naslov nalaže, bavi pitanjem cenzure kroz priču o filmu „WR: Misterije organizma” reditelja Dušana Makavejeva. Pomenuti film, kao i drugi rani radovi Dušana Makavejeva, pripadaju čuvenom zabranjivanom crnom talasu (neki bi rekli da je zabranjivani pogrešna reč) sa početka sedamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa drugim filmskim autorima, poput Želimira Žilnika, Puriše Đorđevića, Lazara Stojanovića…

Pitanje cenzure, čini se, provlači se kroz celokupnu istoriju i kroz raznorazne režime i vrste vladavina – od tiranija, preko totalitarnih režima do liberalno-demokratskih društava. Takođe, oduvek se vodila i polemika oko toga da li je cenzura ponekad nužna, da li je ona apsolutno pogrešna ili se pak, o njoj govorilo pohvalno u određenim situacijama, kao kad se, recimo, cenzuriše govor mržnje, a negativno kad se cenzuriše pokušaj da se ukaže na problem u društvu. Čak je i sam Makavejev bio u cenzorskoj komisiji u jednom trenutku, a u intervjuu za knjigu „Zabranjeni bez zabrane”[1], koju je priredio Milan Nikodijević, i sam je priznao da je jedan film „isekao”, zato što je bio, kako kaže, potpuno idiotski i neopravdano nasilan, iako je prethodno doneo odluku, kao član komisije, da se niti jedan domaći film neće zabraniti.

Film se, kroz skup audio traka snimljenih tokom rasprave intelektualaca i građana o filmu „WR: Misterija organizma”, upravo bavi pitanjem cenzure u datom vremenu, očigledno šaljući poruku da je cenzura pogrešan način da se država obračunava sa temama koje im ne odgovaraju jer upravo te teme ne rade protiv države, već za nju. Način na koji je reditelj, Goran Radovanović, odlučio da spoji zvučne zapise sa slikom je veoma poetičan i nežan, uprkos tome što je povremeno preterano simbolistički. Poetičnost proizilazi iz toga što ne postoji vidljivi narator filma, dakle, skoro niko ne priča u kameru u datom trenutku (osim na samom početku), skoro niko od aktera na audio zapisima ne objašnjava šta misli o celoj toj situaciji iz današnje perspektive. Reditelj ih prikazuje u njihovim kućama, ili na mestima koje ih definišu. Mi, dakle, ne znamo šta oni danas misle o tome, makar ne preko onoga što izgovaraju, jer ne izgovaraju ništa; mi možemo samo da naslutimo na osnovu njihovih reakcija, povremenog osmeha, odmahivanja glavom, rukom ili drugim nagoveštajima tela i lica, na koji način oni danas posmatraju to vreme i cenzorsku politiku u datom trenutku. U tome leži glavna poetičnost filma. Nežnost, pak, krije se u nečem sasvim drugom i ona je možda najpotresniji segment filma. Kao što je poznato, „WR: Misterije organizma” snimljen je 1971. godine. Dakle, od tog trenutka, pa do snimanja filma „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali” prošlo je bezmalo preko četrdeset i pet godina. Čisto biološki, to znači da akteri procesa u bioskopskoj sali nakon što je Makavejev snimio svoj film imaju u trenutku snimanja dokumentarca u proseku osamdeset godina, ako već nisu preminuli. Od aktera se u filmu pojavljuju, između ostalih, Milena Dravić, Andrej Popović, oboje nedavno preminuli, zatim Petar Volk, Ilija Bašić, Slobodan Miletić… Slušajući audio trake, na njihovim licima se ocrtava i određena vrsta sete za tim vremenom, za mladošću i poletom koji su tada imali, te film prevazilazi samo pitanje cenzure i postaje film o životu, prolaznosti, ali ne samo lične prolaznosti i starenja, već i prolaznosti vrednosti i ideala u koje se verovalo nekad, kao i prolaznosti jedne velike države koja je u datom trenutku delovala kao večna i samim tim postaje i film o izneverenim očekivanjima. Na kraju se i pominje kako je na mestu gde se odigrala rasprava o filmu, u bioskopskoj sali u Novom Sadu, koji je, kao i sve, pripadao državi u tadašnje vreme, a danas je, opet, kao i većina stvari, u privatnom vlasništvu. Vredi pomenuti i pojavljivanje Svetozara Cvetkovića, koji sa mnogo žara i takta čita izjavu Dušana Makavejeva sa pete i poslednje audio trake, koja je, nažalost, bila ukradena. Što se tiče preterane simbolike, u određenim trenucima, ona je možda isključivo uslovljena generacijskom razlikom. Kao pripadniku novije generacije koja je stasavala u sasvim drugačijoj državi, rođen devedesetih godina, kada je ideja jugoslovenstva dobila svoj konačni kraj, zastave, biste Tita, večna vatra, radnici, pesme, svi simboli na kojima je reditelj Radovanović neprestano institirao predstavljaju samo nagomilane istovetne znake – nešto što označava Jugoslaviju i samim tim, teško je ostvariti ikakvu emotivnu konekciju. Međutim, ostavljam prostor da ljudima kojima Jugoslavija znači, osećaju povezanost i njima ti znaci ne funkcionišu samo na nivou semiologije, već ih diraju i na emotivnoj ravni.

Na kraju, nežnost i poetičnost preovlađuju i zbog toga ovaj film čine dostupnim i zanimljivim za gledanje, ne samo generaciji koja je sudelovala u tom vremenu, već i nama, rođenima u vreme granica. Cenzura nikad nije delovala tako intimno.

 

[1] Milan Nikodijević – Zabranjeni bez zabrane, Beograd: Jugoslovenska kinoteka 1995, str 45, 46