Kritika dva kratkometražna filma sa Filmskog Fronta
U ovogodišnjoj, višednevnoj i zaista bogatoj regionalnoj selekciji novosadskog festivala Filmski Front našli su se i hrvatski kratkometražni igrani filmovi Niska trava (David Gašo, 23’, 2023) i Kostolomac (Saša Poštić, 20’, 2023), oba o detinjstvu i odrastanju, međutim, veoma različite dece. Dok film Niska trava već svojim naslovom ukazuje na pedantnost i gotovo veštačku urednost kojim odiše kvart u kom deca iz filma žive, Kostolomac, takođe svojim naslovom, sugeriše na nasilje.
Pedantnost i urednost upravo su i poetički principi reditelja Davida Gaše, čiji je kadar, gotovo identično kao u filmovima Jorgosa Lantimosa, u scenografski savršeno uređenom totalu, a kamera u potpunosti statična. Uprkos neprirodnoj uglađenosti kadra, izvrsno napisan dijalog filma odiše prepoznatljivom prirodnošću i lakoćom odrastanja u bezbednom kraju: leto je i deca igraju žmurke. Međutim, namerna ravnodušnost kojom se većina replika izgovara, kao i muzika, odnosno lajtmotivsko horsko „la, la“ doprinose kako komičnosti tako i bizarnosti. Ta bizarnost najviše je izražena u sceni – koja, doduše, sem da posluži kao nešto neobično, nema drugi značaj – u kojoj časne sestre pozorno čiste bazen, dok se dečaci u pozadini, uz gomilu psovki, dogovaraju ko će da broji.
Reditelj žmurke koristi kao sredstvo za prikazivanje kvarta, koji deca vide kao ogromno igralište. Dok njihov vršnjak za banderom broji do tri hiljade, počinje sakrivanje po tuđim dvorištima, gepecima, žbunju. Reditelj se ovim scenama služi da prikaže monotoniju letnje svakodnevnice dobrostojećeg kraja: petočlana porodica se sprema za more, dva druga raspravljaju čiji je veći, devojčice igraju badminton. Dok kvartom odjekuje brojanje koje filmu daje ritam, čas u kadru, čas iz off-a, Gašo ili eksplicitno pokazuje gde su se deca sakrila, ili to radi implicitno, komičnim komentarima poput „makni nogu“, koji dopiru iz žbunja. Dok se vrši primopredaja dece, pada mrak, a kvartom prolazi auto za prskanje komaraca, dosetljiv okidač uspomena iz detinjstva. Na kraju, iza automobila izviruju samo tata i sin koji ćutke sede ispred kuće, na plastičnim stolicama, kao poslednji komentar na bezbrižno detinjstvo.
Dok je Niska trava grupni portret i slika srećnog odrastanja, Kostolomac je portret jednog, usamljenog deteta, problematičnog tinejdžera (Stribor Trbojević). Film otvara snimak snimljen telefonom u kom nepoznat dečak besno viče „zapaliću celu školu mater vam jebem“, nakon kog već postaje jasno kuda film ide i šta tematizuje. Sve što se dalje odvija jeste svojevrsna priprema dečaka na ono što već i sam na početku nagovesti. Reditelj smenjuje snimke s mobilnog telefona i pažljivo odabrane kadrova formata 4:3, u kojima je dečak uglavnom u ćošku, čime se doprinosi samoći i klaustrofobiji koje ga, očigledno, obuzimaju. Poštić na veoma pažljiv i odmeren način balansira portret dečaka-ubice, ostavljajući dovoljno prostora za empatiju prema njemu, ali nikad dovoljno da se njegov čin opravda ili razume. Empatiju je moguće izgraditi jedino sagledavanjem problematičnih odnosa koje dečak ima sa trenerom boksa i društvom. Dok ga trener omalovažava, ali i podržava, nudeći mu pištolj kao izvinjenje, društvo ga ismeva. Stoga on u jednoj sceni bespomoćno čuči na podu kuhinje i gura glavu u rernu, a već u drugoj se snima dok u ogledalo viče „ubij se debilu retardirani“.
Tematizacija nečeg tako delikatnog kao što je masovno ubistvo, pogotovo ako se u obzir uzmu nedavna dešavanja u regionu, čini se neumesnim (čemu svedoči i nekoliko izlazaka sa projekcije Kostolomca na Filmskom Frontu), međutim u ovom slučaju prikaz ničim izazvanog zla i nasilja liči na hanekeovski potez, gde reditelj portretiše nasilje, jer ga se i sam boji. Hanekeovska je i završna špica, s crvenim slovima i preglasnom metal muzikom, koju oba reditelja povezuju s buđenjem nasilja kod pojedinaca. Da je nasilje u protagonisti Kostolomca nemotivisano govori i scena u kojoj on, na putu od igrališta do kuće, srva mlađeg dečaka na zemlju i beskrajno ga udara pesnicama, nakon čega se, naizgled pokaje i rasplače. Reditelj potencijalno saosećanje gledaoca prekida već narednom scenom u kojoj se dečak snima kako pokretima ruke vežba pucanje na prolaznicima u centru grada. Ova naglašena upotreba snimaka s mobilnog telefona služi karakterizaciji lika, ali se može čitati i kao komentar na sve popularniji „trend“ beleženja nasilja ili, još gore, prenosa uživo putem društvenih mreža.
Filmovi Niska trava i Kostolomac bave se odrastanjem u kom svaki faktor igra ulogu u izgradnji ličnosti deteta. Tako su deca iz filma Niska trava bezbrižna, poput savršeno uređenog kraja u kom žive, a dečak iz filma Kostolomac je nasilnik, shodno sportu kojim se bavi i načinu na koji ga tretira društvo. Iako različiti, ovi filmovi u fokus stavljaju detinjstvo kao najkrhkije doba i služe kao primer-upozorenje kako roditeljima, tako i čitavom društvu u kom odrastamo, u kom smo odrasli.
(Fotografije iz filmova Niska trava i Kostolomac objavljene su uz odobrenje press službe festivala Filmski Front.)
