Poslednjih dana septembra RTS i FCS potpisali su ugovor o međusobnoj saradnji, a šta taj ugovor zapravo predstavlja i šta donosi u razgovoru koji sledi pojasnio nam je Nikola Popević, odgovorni urednik filmskog i stranog seriјskog programa Radio televizije Srbije.
Zašto je baš sada došlo do potpisivanja ugovora i formalizacije saradnje FCS-a i RTS-a?
Filmski centar Srbije i Radio televizija Srbije su dve institucije koje najviše ulažu u srpsku kinematografiju. Sama ta činjenica govori da je bliža koordinacija rada prosto neizbežna i čudi me da ovako nešto još ranije nije učinjeno. Bilo kako bilo, u jednom razgovoru direktor FCS-a Boban Jevtić mi je rekao da smatra da bi za sve bilo dobro da filmovi koji prođu na „glavnom“ konkursu završe na RTS-u. Osim što je to potpuno logična ideja, takođe olakšava posao jer se izbegavaju mogući posrednici u pregovorima, ubuduće nema potrebe da me producenti „vuku za rukav“ i tome slično. Međutim, ako već RTS kupuje filmove sa konkursa FCS-a, onda je i pošteno da učestvuje u procesu odlučivanja; zato će predstavnik Javnog servisa biti član komisije. To je dalje uvezivanje rada naših institucija, baš kao što je generalni direktor RTS-a automatski član Upravnog odbora FCS-a. Drugi bitan razlog jeste priprema Zakona o audio-vizuelnim delatnostima. Prosto rečeno, bolje je da institucije od kulturnog značaja aktivno učestvuju u krojenju svoje sudbine, inače će sudbinu krojiti neko drugi.
Šta, po vama, predstavlja suštinu i/ili najznačajniji aspekt tog dogovora?
Mislim da će aktivno učešće RTS-a u radu konkursa i potonja kupovina filmova, dugoročno gledano, sve više podsticati autore da se svojim filmovima obraćaju široj publici od festivalske i bioskopske. RTS1 je kod nas daleko najgledaniji televizijski kanal sa najgledanijim filmskim programom, gde je srpski film uvek bio dobro prihvaćen. Ako se festivalska i bioskopska publika broji u hiljadama, možda desetinama hiljada, televizijske ima na stotine hiljada. Verujem da će to autorima otvoriti jednu potpuno novu dimenziju, da će ohrabriti razvoj žanrovskog filma i da će krajnji rezultat biti šira filmska ponuda, da će se ukazati neki novi putevi kojima se dosad nije išlo. Drugi veoma značajan aspekt jeste olakšani otkup i razvoj autorskog dokumentarnog filma. Sporazumom o saradnji FCS posreduje u pregovorima sa Udruženjem dokumentarista; pojasnio bih još jedan čisto poslovni aspekt ovog sporazuma. Producentske kompanije koje se bave dokumentarnim filmom imaju snimljen jedan film, dva, možda tri. Sklapanje ugovora o otkupu licenci za prikazivanje na RTS-u, zbog transparentnosti, nije tako jednostavan proces i da bi se došlo do fonda od, recimo, dvadesetak srpskih dokumentarnih filmova trebalo bi – prosta računica kaže – sklopiti minimum deset ugovora u vrlo kratkom roku. To je veliki posao. Ovim sporazumom stvar se pojednostavljuje, ugovaranje će biti na liniji RTS – DOKSRBIJA, uz posredovanje FCS-a, i uzimaće se filmovi u paketu. I ne samo to. Otvoriće mogućnost producentima srpskih dokumentarnih filmova prodaju unapred, mogućnost da RTS-u ponude projekat u razvoju i dobivši garancije da će po njegovom završetku RTS biti prikazivač, apliciraju za dodatna sredstva. Ovo je izuzetno značajno i stavlja RTS u rang nekoliko vodećih evropskih javnih servisa koji na ovaj način podržavaju dokumentaristiku.
Gde konkretno vidite najviše prostora za proširenje saradnje FCS-a i vaše kuće?
U pitanju je jedna ideja koju sam izneo Bobanu Jevtiću, a to je da FCS počne da pravi centralnu bazu podataka o licencama za srpske filmove. Suština je da postoji izvestan broj naslova za koje prosto nisam siguran ko je nosilac prava, da li su ona zauzeta, do kada i tome slično. U bazu bi nosioci prava unosili potrebne podatke i praktično bi služila kao onlajn-market. To bi bilo korisno ne samo za RTS, nego i za ostale srpske televizije, ali i druge filmske platforme. Poslovne informacije bile bi lakše dostupne.
Kako se (u smislu traženosti i gledanosti) srpski film kotira na RTS-u u ovom trenutku?
Srpska publika voli domaći film. Najudarniji termin, prajmtajm subotom na RTS1 posvećen je domaćem filmu i to dovoljno govori o stavu Radio-televizije Srbije u trenutku kad je filmski program na terestrijalnim televizijama u povlačenju pred nekim drugim formatima. Osim toga, nedeljom na RTS2 od nedavno je proširen mini-maraton posvećen domaćem filmu. Reč je ne samo o srpskom filmu per se, nego i o jugoslovenskom. Izuzetno mi je drago što koncept filmskih mini-maratona omogućava lakšu dostupnost klasika jugoslovenske i srpske kinematografije širem gledalištu. Ako izuzmemo Kinoteku i neke specijalizovane platforme, ogroman broj tih filmova prosto nema gde da se pogleda i biću slobodan da citiram sebe – Kinoteka je u Beogradu, moderne platforme još uvek nisu svima dostupne, a RTS se vidi u celoj Srbiji. Prečesto zaboravljamo da Beograd nije cela Srbija. RTS je dužan da se obraća svima.
Zahvaljući ovom dogovoru, u osetnijoj meri vratiće se domaći dokumentarni film u ponudu RTS-a, kakve rezultate očekujete na tom planu?
Mislim da je srpski autorski dokumentarni film trenutno u ozbiljnom zamahu, da veliki broj autora stvara vrlo zanimljiva dela i donosi izuzetno zanimljive priče. Stoga ne bih rekao da se dokumentarni film „vraća“ na RTS, već da se RTS uvođenjem stalnog termina za dugometražni dokumentarni film (kako domaći, tako i strani), trudi da isprati taj trend. Nemojmo zaboraviti da ova vrsta filma zapravo proširuje vidike, predstavlja gledaocima pojave, ličnosti, događaje i mnogo toga drugog, a za čije postojanje mnogi nisu ni svesni. Dokumentarni film pomaže da bolje spoznamo svoju zemlju, sunarodnike, pa i svet. Može da pruži interpretacije o kojima nismo razmišljali, nove poglede pa sve i da se sa njima ne slažemo. Uveren sam da će srpski autorski dokumentarni film tek imati šta da kaže jer – paradoksalno – stvarnost ne može poput fikcije patiti od „suše ideja“.
Kako vam izgleda i kako vidite srpski film i srpsku kinematografiju danas?
Posle niza pozitivnih stvari koje sam izrekao, očigledno je da ću morati da završim sa izražavanjem izvesnih bojazni. Imam utisak da se mnogo autora, kako mladih tako i starijih, nalazi u nekakvom začaranom krugu prežvakavanja sličnih tema. Vidi se to po broju poseta u bioskopima, gde tradicionalno verna publika počinje da se osipa i to bi mogao biti signal za uzbunu jer pokazuje da filmski autori više ne komuniciraju dobro sa publikom. Po mom mišljenju, previše okrenuti isključivo festivalima, autori padaju u pretencioznost i hermetičnost, gubeći iz vida da bi ono što stvaraju neko trebalo i da – gleda. Već vidim namrštena lica dok čitaju ove redove, nije ovo javna poruka da bi kinematografiju trebalo usmeriti isključivo ka komercijalnim i megaisplativim sadržajima – pogubne posledice takvog pristupa već godinama unazad gledamo u srpskoj medijskoj ponudi. Ovo je više apel za odgovornost prema gledaocu, a ne podilaženju najprozaičnijim ukusima. Zato smatram da su ovaj sporazum i buduća saradnja FCS-a i RTS-a značajni, da obe naše institucije zaista mogu napraviti pomak na više polja i da će se, bez ikakve lažne skromnosti, u budućnosti videti sve pozitivne promene inicirane onim što je nedavno bilo potpisano.
Razgovarao: Zoran Janković