NASLOV FILMA: Između dana i noći SCENARIO: Andro Martinović REŽIJA: Andro Martinović ULOGE: Lazar Ristovski, Tihomir Stanić, Marko Baćović, Danica Ristovski DRŽAVA: Crna Gora, Srbija GODINA: 2018. TRAJANJE: 77’
„Između dana i noći“ je debitantsko, dugometražno ostvarenje reditelja Martinovića koji iza sebe ima dug i uspešan staž na polju nepravedno zapostavljenog, kratkometražnog filma. „Između dana i noći” je manjinska, crnogorsko – srpska koprodukcija, sufinansirana od strane Ministarstva kulture Crne Gore, Filmskog centra Srbije i Radio Televizije Crne Gore. Ovaj film koji je, kako autori ističu, nastajao dugo a rađen kratko. Premijerno je prikazan na festivalu u Montrealu (Montreal World Film Festival) a od početka juna je u redovnoj bioskopskoj distribuciji.
Film je, kako ga i sam Martinović najtačnije određuje, triptih. „Između dana i noći“ zapravo čine tri hronološki poređana, zasebna i jasno odvojena kratka filma koja se odvijaju u tri vremenska razdoblja – nakon Drugog svetskog rata, uoči pada Berlinskog zida i godinama nakon raspada Jugoslavije. Jasno da je odabir reditelja, koji zauzima i mesto scenariste, bio na epohama koje za najmanji zajednički sadržalac imaju promenu kao posledicu ili uzrok. Ono što tri priče povezuje, doduše samo načelno, zajednički motiv odnosa očeva i sinova, koji dovedeni u granične situacije bivaju prinuđeni da donesu odluke nakon kojih ništa neće biti isto. U okolnostima preispitivanja vlastite egzistencije i menjanja dotadašnjeg načina života, trasirajući novi i jednako neizvestan, suštinski je kvalitet filmske priče koja se u svojoj biti oslanja na efekat leptira i teoriju haosa. Zbog (pre)velike ambicije u vidu rekonstrukcije tri epohe, a nedovoljno vremena, ali i prostora u filmu nešto kraćeg (dužeg)metra od prosečnog, ove tri crtice iz života junaka su, nažalost, svedene na generične situacije sa izvesnim ishodom. Ipak, suštinski problem filma je izbegavanje odgovora na pitanje koje se samo nameće – zašto baš danas odnosno, koja je rediteljeva inicijacija u avanturu snimanja fima? Lamentiranje nad prošlim vremenima bez utemeljenja u sadašnjem trenutku, ako ne obesmišljava, onda svakako umanjuje potencijal ove filmske priče sastavljene iz tri dela.
Prvi „film u filmu“ pozicionira oca, fenomenalni Marko Baćović, pred nišan rođenog sina (Jovan Krivokapić) u proleće 1945. godine, a sve to po surovoj naredbi njihovog nekadašnjeg prvog komšije – sada partizanskog komandira (Srđan Grahovac). Komandir na taj način sprovodi pravdu – tačnije, sveti se čoveku koji je izdao njegovog brata. Komandir se vodi i postupa prema maksimi „Nikada neće biti pravde ako sada sam nisi pravda”. A onda odmah sam sebi replicira – šta je (i ko je) pravda? Ipak u situaciji bez mogućnosti izbora, sin uz očevo hrabrenje, povlači oroz, ali puška je prazna. Ko je „bolji čovek“? Da li onaj koji je izdao prijatelja i komšiju da bi sačuvao porodicu – odnosno koji smatra da nisu svi životi jednako vredni ili onaj koji kupujući sebi mir, u kavezu, sukobi oca i sina uz jedno jedino pravilo – samo jedan može ostati živ. Da li je sama smrt manje bolna od njenog iščekivanja i trenutka pre? Uostalom, da li metak boli jednako kao i njegov zvuk…ili više? Život se nastavlja ali ništa neće biti isto između oca i sina. Druga filmska priča se odvija u leto 1989. godine kada sujeverni otac, kojeg tumači Tihomir Stanić, čeka odloženi let za Berlin, gde su nemiri u toku, sa kog se – što znamo od prvog trenutka – neće vratiti. Junak tumara terminalom bez ideje zašto je tu, koji je razlog njegovog odlaska, želi li da ode, koga to ostavlja u Beogradu, odnosno ko ga čeka u Berlinu i glavno – kakav je njegov odnos sa sinom. Ova i druga pitanja, te nedostatak odgovora na njih su jasno vidljivi u bledoj, nefokusiranoj, manirskoj, „opšte mesto” igri Tihomira Stanića. Glavni motiv odnosa oca i sina se u ovom delu filma tek može naslutiti ili je možda ispravnije reći – proizvoljno učitati – budući da za bilo kakvo suvislo zaključivanje publika ostaje uskraćena. U trećoj priči, Lazar Ristovski donosi lik suzdržanog i odmerenog oca koji traga za telom sina ubijenog tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Otac sahranjuje „tuđe dete kao svoje“ time zatvarajući priču i obezbeđujući sebi i supruzi (Danica Ristovski) mir. Treći segment odiše melanholijom i razočaranošću koju glavni akter priče, Lazar Ristovski, donosi na veoma zreo, suptilan, prefinjen i prodoran način. Uz jednako ubedljivu partnerku Danicu Ristovski, njih dvoje bez mnogo reči i puno izbegavanja pogleda, uspevaju da nas ubede da im poverujemo šta osećaju – uspevaju da i mi osetimo.
Lajt motiv čitavog filma je crni pas. Identičnog psa, većeg od običnog, vidi isključivo protagonista svake od tri priče pred sam kraj segmenta. Ovaj motiv, reditelj i scenarista, Martinović preuzima iz mita o Svetom biku Apisu, bogu Starog Egipta čiji je leš nakon Kambizovog ubistva pojeo upravo pas. Od tada čest je motiv sa simbolikom zla, tragedije i sigurne smrti onom kome se crni pas ukaže.
Nije precizirano gde se tačno film „Između dana i noći“ odvija. Insistiranjem na univerzalnim automobilskim tablicama Martinović nam kao publici sugeriše da je u pitanju naša svakodnevna priča, naša zajedniča smrtonosna bolest i naše prokletstvo. Prokletstvo koje se odigrava ma gde. Autor potencira na večitom tumaranju i cikličnosti grešaka naroda u nekim maglovitim zorama i turobnim sutonima, karakterističnim samo za naše prostore. Nikad po jasno belom danu ili jednako bistroj crnoj noći. Ta prošlost koja se nikad ne završava, što je bukvalni i tačniji prevod verzije naslova filma na engleskom jeziku, naš je narodni usud kog se nikada nećemo osloboditi, naša senka i teret. Nažalost ova pacifistička inicijacijska misao je ugušena velikim brojem nedoslednosti koje kvare opšti utisak i put filma do srca publike čine trnovitijim nego što bi on, u suštini, trebao biti. Autor filma, pored izbegavanja odgovora na pitanje gde, bira da ne definiše odgovor i na pitanje ko? Ti bezimeni junaci u filmu su određeni isključivo spram oca, odnosno sina, time podcrtavajući da je suština upravo u toj relaciji. Ipak, glavni motiv nije jednako vešto uklopljen u tri različite priče, te se stvara izvesni šum koji kvari ukupni utisak. Najveći kvalitet autorskog filma Andra Martinovića koji nakon uspešne karijere u radu na kratkometražnim filmovima, poput nagrađivanog „Netaknuti suncem“ iz 2002. godine, jeste poetika koja je postignuta zahvaljujući izuzetnom direktoru fotografije Radoslavu Vladiću. Na trenutke je pomalo artificijelno potenciranje kadrova prirode koja je u korelaciji sa stanjima koje junaci proživljavaju, budući da jednostavno ne pripadaju svetu u kojem Martinovićevi likovi životare. U tako eteričnom svetu, kakav je Martinović izgradio, sva „štroka” u vidu političkih previranja i igara sa surovim posledicama po malog čoveka se čini još apsurdnijim. Vreme je u filmu Andra Martinovića glavni junak. Vreme kao aktivni učesnik događaja i oni nesrećnici koji ga različito osećaju od onih drugih – profitera. Iako već viđena, nikako potrošna premisa, smeštanjem u tri vremenske ravni, dobija treću, uvek poželjnu dimenziju. Ipak, slabašni čak i pomalo diletantski napisani dijalozi junaka koji bukvalno izgovaraju sve što žele i misle, ne ostavlja nikakav prostor za podtekst, a još manje za očekivana „tri nivoa“: ono što junak misli, ono što govori i kako to što govori zvuči sagovorniku. Uz to, Martinovićev način pripovedanja je nedosledan, čak na trenutke nefokusiran sa izuzetkom priče trećeg „filma u filmu” iz koje se, kako i sam Martinović ističe, čitav film i razvio. Možda autor koji u dosadašnjem stvaralačkom opusu ima iskustva samo sa kratkometražnim filmovima, svoj debi može pripisati danku neiskustva i shvatiti kao skupu, ali bitnu lekciju da za naredni projekat predvidi više od 20 dana kako bi ispričao tri zaokružene, uobličene i jasnom linijom povezane priče, ne gubeći glavni motiv bez manjkavosti. Martinovićev pomalo „malokrvni” dugometražni prvenac „Između dana i noći“, odnosno „Vrijeme između nas” što je distributerski naslov u Crnoj Gori, ipak je, iako zbrzan, jak film vredan pažnje o kome ćete dugo razmišljati.
