Istini za volju, filmografskih izdanja na ovim prostorima je nedopustivo malo. A još manje je onih koji energično, ekonomično i konsekventno u sebi spajaju filmofiliju i kritičarsku odmerenost. Upravo je takav Leksikon YU filma u izdanju zagrebačke Naklade Ljevak, pre par dana promovisan u Muzeju Jugoslovenske kinoteke. Narečeno izdanje bilo nam je osnovni izgovor za ovaj razgovor sa njegovim autorom, Nenadom Polimcem, inače, već duži niz godina najznačajnijim i najcenjenijim filmskim kritičarem u susednoj Hrvatskoj.
Da li ste radeći na knjizi naučili nešto novo, nešto do tog trenutka zatomljeno o fenomenu YU filma?
Baš i ne. Većinu tog materijala sam pojadinačno obrađivao u prethodnim desetljećima pa sam sada samo sumirao stvari. Ipak, ugodno sam iznenađen činjenicom kako je to bila jaka kinematografija, pogotovo kad je prezentirate u ovako sažetom obliku. Možda prije nisam bio ni svjestan činjenice kako je imala velik i relevantan raspon, od komercijalnog do art filma.
Da li su ekonomičan obim i ustrojstvo knjige predstavljali značajnu prepreku pri pokušaju da se što obuhvatnije osvetli samozadati fenomen?
Mislim da mi je to samo pomagalo. Da sam se zapleo u eseje, ne bi to ispalo ovako. Osim toga, vodila me teza da je ovo samo jedno od mogućih izlaganje te materije, neki drugi kritičar istu bi građu izložio puno drukčije.
A da li ste imali ozbiljnijih nedoumica prilikom odabira izdvojenih filmova i/ili njihovog razvrstavanja u ovde dve osnovne kategorije (Najbolje od YU filma i Bez njih se ne može)?
Naravno da jesam. Mnogi od onih koji su ušli u prvu kategoriju (koja se po meni trebala zvati „najvažnije od YU filma“ a ne „najbolje od YU filma“, ali urednik je tako presudio), mogli su završiti u drugoj i obrnuto. Presuđivao je ne samo moj sud o pojedinom filmu nego i činjenice kojima sam raspolagao. Ima ostvarenja o kojima možete pisati naširoko, a o nekima baš i ne. Klonio sam se „filozofiranja“, nastojao sam biti što egzaktniji. Da pojasnim kriterije… U prvu grupu ulazili su filmovi koje sam ja osobno smatrao izuzetnim, ali i oni koji su predstavljali nešto prelomno u trenutku u kojem su nastali, a ja možda o njima nemam previsoko mišljenje (npr. Okupacija u 26 slika). Također, nisam se posebno bavio filmovima koja sam mogao izložiti u poglavlju „filmske legende“ ili u dodacima.
A da li ste možda ustanovili da ste se (nakon što je knjiga izašla iz štampe) ogrešili ne uvrstivši neki od filmova iz YU baštine?
Naravno, žao mi je što o Nacionalnoj klasi i Čudnoj devojci nisam napisao velike tekstove, a Hrvoje Turković me upozorio da sam Razmeđa Kreše Golika morao uvrstiti bar u Bez njih se ne može, s čime se sada slažem.
Koliko je slobode pri odabiru i predstavljanju imao filmofil u vama? Da li je možda bilo klinča, unutrašnje borbe između filmofila i kritičara?
Već sam nekome rekao da je ovo knjiga šizofrene ličnosti. U meni su čučali doktor Džekil i mister Hajd i svako malo tražili pravo glasa.
Da li ste dospeli do potpuno zadovoljavajućeg odgovara na pitanje naglašeno u uvodu – kako je došlo do toga da filmovi kinematografije autsajdera počnu nizati nominacije za Oskara i dobijati pozivnice za velike strane festivale?
Mislim da jesam. Ključno je bilo oslobađanje od socrealizma te povođenje za stvaralačkim instinktom, ali u razdoblju 50-ih, ne za autorskog filma 60-ih kada je to postala parola. Konkretni su mi primjeri Ne okreći se, sine Branka Bauera i H-8 Nikole Tanhofera (tu je važan udio scenarista Zvonimira Berkovića) koji su jako dignuli ljestvicu tadašnje kinematografije.
Kako vam ukratko izgleda postjugoslovenski film u kvalitativnom i u smislu društvenog značaja koji mu se daje?
To je jedna stalna borba za identitetom. Srbi su imponirali dok je Milošević bio na vlasti, poslije kada je došla „sloboda“, više nije bilo tako zanimljivo, ali je nastalo nekoliko sjajnih radikalnih filmova (Život i smrt porno bande, Srpski film, Klip). Hrvati su došli k sebi u novom mileniju i napravili vrlo uređenu kinematografiju, koja je za moj ukus i malo previše uređena, ali nema veze, ima zbilja dobrih filmova (Branko Schmidt, Zvonimir Jurić, Ognjen Sviličić, pokojni Tomislav Radić je apsolutni panteon, tu i tamo Dalibor Matanić i Vinko Brešan naprave poneki iskok), sa Slovencima je slično (Razredni neprijatelj i Odgrobadogroba su mi „top“), a Bosance respektiram samo po prošlom desetljeću.
Za kraj, može li se i dalje čistog obraza, iskrenih namera i bez previše relativizacija i dalje popularizovati ovdašnji (hrvatski, srpski… regionalni film), imajući u vidu konkretne mu domete?
Rekao bih da može, ali to je samo za poklonike istočnoeuropskog filma. Krajem 1960-ih ipak smo bili svjetski relevantna kinematografija. Osim toga, problem je i u tome što danas ima puno više filmskih središta nego u ono doba.
Razgovarao: Zoran Janković