Ljubica Luković (1990) je scenaristkinja iz Beograda koja je nakon završenih master studija Serial Storytelling na univerzitetu Internationale filmschule Köln ostala da živi i radi u Kelnu. Pored toga, dva velika projekta na kojim je Ljubica radila, trenutno su u fazi produkcije: Ljubičin debitantski celovečernji igrani film „Leto kada sam naučila da letim“, u režiji Radivoja Raše Andrića, po romanu Jasminke Petrović i serija „Kljun“, na kojoj je Ljubica učestvovala kao deo scenarističkog tima. Ovi, ali i neki od projekata na kojima trenutno Luković radi, bili su i više nego dovoljan povod za naš razgovor.
Da li možeš da nam ukratko predstaviš „Leto kada sam naučila da letim“, tematski i žanrovski?
Recimo da je „Leto“ film o odrastanju, tzv. coming of age film, sa elementima komedije i drame, a reditelj Raša Andrić ga često zove i dečiji film za odrasle. Pratimo jednu neobičnu tinejdžerku na letovanju na Hvaru sa dve babe – u početku je, naravno, letovanje iz pakla, ali se kasnije pretvori u najbolje leto ikad. Ima tu i prvih poljubaca, porodične drame, dosta selfija i nezaboravnih letnjih uspomena.
Koliko dugo si radila na scenariju i kako je došlo do ideje da adaptiraš knjigu Jasminke Petrović? Ako nije tajna, koja verzija scenarija je bila i finalna?
Ideja je došla od producentkinje Maje Popović koja mi je dala da pročitam knjigu, a ja sam se, kao veliki fan Jasminke Petrović i bivša neobična tinejdžerka, odmah upecala. Scenario je nastajao četiri godine i dogurao do 12. ruke. Mislim da je od prve ruke ostalo možda 30-40 procenata, ako i toliko. Poslednje dve godine je Raša intenzivno radio na scenariju i moram da kažem da me je rad sa njim naučio više o dramaturgiji i filmu, nego šest godina formalnog dramaturškog školovanja.
Opšte je poznato da su deca zahtevna publika. Da li su postojale neke razlike u procesu pisanja scenarija za film koji je pre svega namenjen deci? Ili je pristup isti?
U prvoj ruci mi je bilo najbitnije da je scenario meni zabavan, odnosno da bi se 12-godišnjoj meni dopao. Onda je u svakoj sledećoj ruci išao ozbiljan rad na scenariju – da ne podilazi previše, da ne popuje, a da ipak ima neku poruku, da su likovi bliski deci, itd. Generalno je pisanje za decu mnogo teže jer sve mora da bude kompaktno i dinamično, nema mnogo mesta za bespotrebne dijaloge i statične scene, ali je i mnogo zabavnije – možeš da pustiš mašti na volju. I niko ne može da te smara što po ceo dan gledaš dečije filmove i serije, jer radiš „istraživanje”.
Izuzev „Zlogonja“ od pre par godina, filmovi za decu su retkost u Srbiji, što bi trebalo da se promeni sa novim konkursom Filmskog centra Srbije za sufinansiranje dugometražnih igranih filmova za decu i omladinu. Da li je tebi u planu rad na još nekom projektu za decu?
Obično se predstavljam kao pisac crnih komedija, ali izgleda da ću karijeru izgraditi na dečijem filmu. Što je zapravo potpuno u skladu s mojom teorijom da živim u crnoj komediji. U oktobru počinje Cinekid ScriptLab na kome ću razvijati novi scenario za decu, „Ale i bauci“, inspirisan istoimenom enciklopedijom mitskih bića Aleksandra Palavestre. Mislim da su se deca malo umorila od zombija i vukodlaka, tako da je vreme za drekavce, todorce, rusalke, talasone i ostalu floru i faunu starih Slovena. Vampire, doduše, moramo da ispoštujemo.
I ovo je ideja koja je potekla od Maje Popović i koju ću raditi sa Sense produkcijom, a u pitanju je klasična dečija avantura sa malim tvistom – magični svet mitskih bića je u opasnosti i jedini koji može da ga spasi je obećani junak koga je proročanstvo najavilo… Samo što je obećani junak razmaženo derište i siledžija kome ne pada na pamet da se bavi nekakvim srednjevekovnim proročanstvima. Otprilike kao Hari Poter, ali kad bi „izabrani” bio njegov iritantni rođak Dadli.
Pre otprilike mesec dana, počelo je snimanje serije „Kljun“. Da li možeš da nam ukratko predstaviš i taj projekat?
Opet sam se kao nesuđeni pisac crnih komedija našla u skroz levom žanru. U pitanju je detektivska serija sa elementima supernaturalnog, nadamo se drugačija od svega što smo do sad gledali na domaćoj televiziji. Projekat je nastao po ideji Milorada Milinkovića, a Matija Dragojević i ja smo potpuno rastavili priču i probali da je sastavimo po standardima koje smo naučili u Nemačkoj. Dosta smo radili na likovima i njihovim pojedinačnim linijama i trudili se da epizode imaju čvrstu strukturu (tizer + četiri čina). Premijera se očekuje početkom sledeće godine na TV Nova S.
Pošto si angažovana kao scenaristkinja i na filmu i na televizijskim serijama, po čemu se ti procesi razlikuju i koji tebi više odgovara?
Za početak, serija mnogo brže ugleda svetlost dana, i mnogo kraće se osećaš kao frustrirani teoretski pisac koji samo izbacuje hiljade i hiljade strana koje nikad neće biti snimljene. Iako prolazi kroz isti broj izmena, čini mi se da je film daleko teži, sve mora da bude kompaktno, svaka replika mora da ima važnu funkciju, a ako je komedija – sve fore moraju da budu dovoljno smešne! U seriji je, naravno, teže balansirati toliko likova i linija priče, ali imaš više lufta da se raspišeš u melodramskim okršajima i da ti se omakne koja loša fora. Takođe, film je daleko usamljeniji, obično ga pišeš sam ili sa još jednom osobom, a serije radi grupa autora (bar bi tako trebalo da bude). Sviđa mi se što je trend writers’ room-a stigao i kod nas, jer je to stvarno neverovatan kreativni proces. Četiri osobe za četiri dana izmisle celu seriju bukvalno od nule, likove, epizode, sve! A kad radiš sam, zaglaviš po mesec dana na nekoj gluposti i ne možeš da mrdneš i osećaš se kao da ludiš i da ništa nema smisla.
Znam da si nakon studija na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) išla na usavršavanje u inostranstvo. Da li bi mogla malo više da nam kažeš i o tome?
Samo sam htela da mi majka bude ponosna što sam master, ali nisam htela da se bavim teorijom i naučnim radovima. Tako sam našla master u Kelnu, Serial Storytelling, koji je na sreću skoro potpuno praktičan, a taj jedan teorijski rad koji su tražili sam jedva napisala po vrlo neakademskim standardima.
Program je koncipiran po američkom modelu writers’ room-a, ima dosta mentora iz Holivuda i Evrope, i stvarno je fenomenalna prilika da naučiš kako se pravi serija od početka do kraja. Mislim da će srpske serije dosta napredovati u narednim godinama zahvaljujući upravo nama koji se školujemo „preko” na programu kao što je ovaj, Serial Eyes u Berlinu, ili development programi kao Midpoint. Još samo da nam televizije veruju da znamo šta radimo kad predložimo nešto malo nekonvencionalnije, i sve će biti super.
Ako je protagonistkinja filma tog leta naučila da leti, šta si ti naučila, ili još učiš, u procesu nastanka filma „Leto kada sam naučila da letim“?
Možda najbitnija stvar koju sam naučila je da je film kolektivno delo, da je jednako i moj, i rediteljev, i producentkinjin, i glumičin… Da je izuzetno važno da radiš sa dobrim ljudima koji će da poštuju tvoju viziju, i da ti pomognu da vidiš njihovu, pa je na kraju „i vuk srećan i ovce na broju“. I da ne postoji poslednja ruka scenarija, sve dok se ne snimi i poslednji kadar, scenario je i dalje u radu!
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Heiko Specht
